АЛЕКСАНДАР ВЕЛИКИ- ВЛАДАР, ВОЈСКОВОЂА, ВИЗИОНАР

Аутор: Јован Петровић.

 

Период до доласка на престо

(356.година п.н.е- 336.година п.н.е)
Александар Велики је рођен 356. године п.н.е у породици македонског краља Филипа Другог и његове жене краљице Олимпије, која је пореклом била епирска принцеза. Тог дана је Филипу у његову престоницу Пелу стигла вест да је његов генерал Парменион победио Илире у једном сукобу и да је коњ из његове ергеле победио на Олимпијским играма. Карактерне особине које је наследио од оца су била истрајност, енергичност, храброст и славољубље а од мајке страсну нарав, самосвесност и тежњу за упознавањем и истраживањем нових и непознатих ствари. Ове наслеђене особине је код Александра развијао, допуњавао и кориговао један од највећих антички филозофа Аристотел, који је био његов лични васпитач у периоду свог боравка на краљевском двору у Пели од 342-339.године п.н.е. Образовно-педагошки систем који је Александар пролазио код Аристотела темељио се на изучавању практичних научних дисциплина попут физике, математике, географије, ботанике и научних дисциплина које су се бавиле друштвеним и духовним, и егзистенцијалним питањима попут метафизике, филозофије, религије, историје и књижевности, према којој је Александар гајио нарочиту љубав.

 

Први сусрет са државничком одговорношћу Александар је имао током похода Филипа против Бизанта 340. године п.н.е, када му је отац дао задатак да у његовом одсуству врши улогу заменика краља. У тој улози је повео свој први војни поход јер се на вести о Филиповом одласку и замени против македонске власти побунило трачанско племе Меди. Овај поход Александар успешно завршава и крунише га тако што оснива насеље Александрополис. Овај догађај је Александру повећао ниво поверења код оца и он га је поставио да буде комадант коњице на левом крилу у бици са савезом грчких полиса на челу са Тебом и Атином код Херонеје 338. године п.н.е. У овој бици се истакао када је разбио бојни ред Свете чете, најелитније пешадијске јединице тебанске војске која је деценијама пре тога била на гласу као врло опасна и ефикасна на бојном пољу. Након битке Александар води македонску делегацију која је вратила погинуле Атињане у родни полис, и тада добија од Атињана статус атинског грађанина. Сви ови успешно обављени изазови на политичком, војном и дипломатском пољу од 340-338. године п.н.е су Александру донели лично задовољство и потврду о сопственој вредности, а његовом оцу наду да ће у њему имати достојног наследника. Ову чврсту везу оца и сина није успео да покида ни сукоб око женидбе Филипа и Клеопатре, рођаке генерала Атала, и рођење сина из тог брака. Ово је довело до прогона прве краљице Олимпијаде у Епир па је Александар из револта према оцу неко време провео у изгнанству код суседа Илира. Након тога уследило је помирење и Александар се вратио.

 

Долазак на власт и балканска кампања (336.година п.н.е-334.година п.н.е )

Филип, неприкосновени владар македонског краљевства и хегемон савеза већине грчких полиса познатог као Коринтски савез, је убијен у јесен 336. године п.н.е током венчања његове ћерке Клеопатре и Александра, краља епирског грчког племена Молоса. Убио га је његов телохранитељ, али је он био само инструмент горњомакедонске претедентске племићке куће Линкестида на челу са Хероменом и Арабајем. Могућност персијске умешаности не треба олако одбацити, поготово због присуства 10 000 македонских војника у граничној сатрапији на челу са Аталом и Парменионом од пролећа 336.године п.н.е и због чињенице да су током потоњег тебанског устанка 335. године п.н.е Персијанци послали Демостену у Атину 300 таланата злата за антимакедонске акције. На крају крајева идеју рата уједињених Грка против Персије је Филипу помињао још 346. године утицајни филозоф Исократ, велики заговорник политичког панхеленизма па је Филип већ неко време био препознат у Персији као потенцијална претња.
Након Филипове смрти, Александар је био угрожен по питању наслеђа од стране Атала, као заступника права његовог малолетног брата по оцу, и свог рођака Аминте чији је намесник Филип био, коме су подршку давали завереници Линкестиди. Кључну превагу у корист Александра направили су Парменион и Антипатер, два главна генерала македонске војске који су уз Филипа били још од његовог доласка на власт 359. године п.н.е. Уз њихову помоћ убијени су Атал, Херомен, Арабај и Аминта. Олимпијада је преузела на себе организацију убиства Клеопатре и њеног детета. Након ових убистава која су довела до његовог учвршћивања на власти у Македонији, Александар се суочио са првом побуном грчких полиса у јесен 336. године п.н.е, која је избила као последица охрабрења након Филипове смрти, када су удружене Амбракија, Теба, Етолија, Тесалија са Атином на челу збацили македонске политичке присталице у својим полисима. Александар је на челу своје војске најпре дошао у Тесалију и сјајним тактичким маневром низ падину планине Осе окружио побуњене Тесалце и натерао их на предају. Након овога су побуњеници и остали Грци се приклонили Александру па одлучили да на скупштини Коринтског савеза у Коринту признају Александра за стратега аутократора у ослободилачком рату против Персије у Малој Азији.

 

У пролеће 335.године п.н.е Александар је кренуо у поход на Трибале, племе које је угрожавало северне границе Македоније након вести да је Филип убијен. Поход је кренуо из Амфипоља, града у приобаљу Егејског мора у близини полуострва Халкидики, а први сукоб између Александра и трибалског краља Сирмоса десио се у кланцу планине Хем, коју можемо идентификовати као данашње Родопске планине у Бугарској, у којој су Македонци однели победу. Након тога су избили на Дунав, а Сирмос са делом племства, војске и народа се склонио на дунавско острво Пеуку где су му помоћ пружали савезници Гети са леве обале Дунава. Флота полиса Бизантија покушала је да помогне Александру да освоји острво али тек након што је у току једне ноћи успео да пребаци део војске преко Дунава и да у директном сукобу победи гетску војску Александар успева да натера Сирмоса на предају. Тада склапа савезнички споразум са суседним Келтима и добија поруку да су Илири на челу са краљем Клитом освојили гранични систем тврђава на илирско-македонској граници. Клит је своју базу сместио у највећу тврђаву тог система-Пелион.

 

Илирско племе Аутаријати, које је насељавало области које се простиру негде на данашњој тромеђи БиХ, Црне Горе и Србије, је имало задатак да спречи Александра да дође из дунавске области и спречи упад Клита и његових илирских савезника Тауланата, који су живели на просторима данашње северне Албаније, на челу са краљем Глаукијамом у дубину Македоније. Тада македонски савезници Аргијани нападају Аутаријате и на тај начин одлобађају пролаз Александру до Пелиона где долази до битке у којој Александар побеђује Клита и Глаукијама и тера их у бекство. Само што су македонски војници одахнули гласник Александру тада доноси вести да су се Аркађани и Елиђани на челу са Тебанцима поново дигли на устанак. Оружје и новац, који је Демостен добио од Персије, је слала Атина, али сама није узела војно учешће. Александровој војсци је требало две недеље да маршира од Пелиона до Онхеста, места удаљеног свега пар километара од Тебе. Македонска посада у тебанском акропољу Кадмеји је успела да се држи пред налетима побуњеника све док Македонци нису победили Тебанце под зидинама града и док се нису пробили кроз градске капије до Кадмеје. Тада су тебански побуњеници поражени и у граду те су се предали. Одлуком скупштине Коринтског савеза, Теба је осуђена на рушење, продавање становништва у робље и поделу територије између чланица савеза. Након овога остали побуњеници су прекинули побуну.
Александар је на овај начин успео да учврсти свој краљевски трон у Македонији, да учврсти Коринтски савез и да неутралише опасност од непријатеља из унутрашњости Балканског полуострва. Ова искуства су му подстакла убрзање преузимања следећег корака-рат против Персије и ослобађање области насељених Грцима унутар ње.

Почетак рат са Персијом и освајање Мале Азије
( 334-333.година п.н.е )

Персијом је владао краљ Дарије Кодоман и у односу на Александра имао је неупоредиво већу војну, финансијску и стратешку предност, а нарочито се ту истиче надмоћност у флоти. Ипак државни систем му није био чврст као македонски, а сем хеленских најамника у његовој служби ниједна војна јединица Персије није могла да се квалитетно мери са македонском војском, нарочито по питању опремљености, физичке издржљивости и тактичко-стратешке вештине. Александар је имао на располагању 40 000 пешака и 5 000 коњаника, у коју су биле укључене македонске, најамничке и савезничке грчке, трачанске и илирске јединице. Улогу свог заменика на државним територијама у Европи док траје поход у Азији поверио је свом генералу Антипатеру.
Поход је почео у пролеће 334. године п.н.е искрцавањем Македонаца код Абидоса. Малоазијски персијски сатрапи су покренули војску ка Александровим положајима, и поставили су је на обали реке Граник. Овде је почетком лета 334. године дошло до прве велике битке македонске и персијске војске, у којој је Александар концетрисаним ударом своје коњице на главни командни део противничке војске успео да дестабилизује противника и да га порази. Победа на Гранику отворила му је простор западне обале Мале Азије, и сем у Милету и Халикарнасу, није му пружан отпор. Комадант грчких најамника у персијској војсци Мемном Рођанин покушао је да деловањем флоте у Егејском мору удари на европске македонске поседе чиме би им угрозио позадину и натерао их да дестабилизују и развуку своје снаге, али је у току овог похода умро. Александар је наставио поход на исток и до пролећа 333.године п.н.е је освојио Ликију, Памфилију и Карију, области југозападне Мале Азије, док је Парменион освојио Фригију, у централном делу Мале Азије. Две гране војске су се спојиле у фригијском градићу Гордиону где је наводно Александар извео чувено пресецање ,,Гордијевог чвора” легендардног фригијског краља Миде. Освојене територије је формално оставио да функционишу као под персијском влашћу, али је зато на свим управним местима и финансијским положајима поставио Македонце. Сам Александар се сматрао господарем свих територија које је оружјем узео од Дарија.

До новембра 333.године п.н.е македонска војска ставља под контролу Кападокију и Киликију, југоисточне делове малоазијске области, али су североисточни делови Мале Азије остали слободни, односно ова војска их је заобишла. Разлог за то је био тај што је Александар кренуо ка Сирији, где се налазио краљ Дарије са великом персијском војском. До тада је задатак ослобођења малоазијских Грка већ био обављен али осигурање тог подухвата се не би десило док сам персијски владар не би био побеђен и такво стање признао. Александар и Дарије су се мимоишли несвесно, па је један дошао до сиријске морске обале код градића Миријандра, а други у Киликију. Након што су схватили шта се догађа кренули су једни ка другима и сукобили су се у јесен 333. године код реке Пинарос, у близини сиријског града Иса. Александар је комадујући десним крилом разбио персијско лево крило и натерао је Дарија у бекство. Затим се вратио да помогне Пармениону на левом крилу македонске војске које је било потиснуто и заједничким контраударом су натерали персијско десно крило на повлачење. По окончању битке почело је гоњење непријатеља који је био у расулу па је тада заробљен персијски војни логор и као и породица краља Дарија која се налазила у њему. Александар се према њима понео као према себи равним владарима а не као према заробљеницима што је потврдило величину и квалитет његовог карактера али и наговестило да Александар не жели да македонско војно присуство створи код азијских народа лошу репутацију. Победа код Иса потврдила је Александра као господара Мале Азије.

 

Освајање Феникије, Сирије и Египта (333-331.године п.н.е )

Након победе код Иса Александру је стигла понуда за мир од стране Дарија коју Александар одбија. Његова пажња је сада била усмерена на феничанске трговачке градове који су чинили најважнији део персијске флоте која је још увек могла бити велика претња македонској позадини. Ако би се они освојили претња би била смањена, и било би лакше освојити и последњу базу персијске флоте-Египат. Страх Александра од непријатељске флоте, једине војне снаге којој Македонија Персији није могла да парира, је био присутан још од акција Мемнона Рођанина у Егејском мору.
На срећу градови Библос, Сидон и Арад су се предали Александру без борбе а Александар је нарочиту пажњу посветио Сидону, коме је вратио територије и порушени изглед након што је после неуспешне побуне га уништио Даријев претходник Артаксеркс Ох. Једино је град Тир, највећи трговачки град овог дела Средоземља, одлучио да пружа отпор са тврђаве на острву коју је бранило 90 тријера. Александар је покушао да изгради насип до острва али су га Тирани као вештији морепловци лако одбијали све док се Александру није придружила флота предатих феничанских градова. Надјачани и на мору, Тирани су се у лето 332. године предали Македонцима. Тада је стигла још једна понуда Дарија за мир, у којој је нудио Александру све земље западно од Еуфрата и ћерку за жену. Александар је ово тумачио као очајнички потез Дарија да спаси макар део власти и територија и одбио је да прихвати понуду. Међутим то је изазвало негодовање дела официрског кадра на челу са Парменионом, јер су сматрало да је дубљи улазак у Азију много ризичан јер је било потребно покривати много већи простор него што је то била Мала Азија и Сирија а да за то Македонци немају довољно снага.

 

Након двомесечне опсаде пала је и Газа те је источна обала Средоземног мора била у македонским рукама. Даљи продор водио је у Египат, где је Александар наступио као ослободилац од Персијанаца, који су 340. године п.н.е крваво покорили Египат и скрнавили споменике њиховог верског наслеђа. Крунисао се у граду Мемфису као фараон, чиме је код Египћана задужио статус божанства. У пролеће 331. године п.н.е основао је град Александрију на ушћу Нила у море, која ће у долазећим вековима постати један од највећих и најзначајнијих градова у овом делу света, а затим је отишао у пророчиште бога Амона у пустињи Сивах, где су му се успут покорили и изасланици грчког полиса Кирене, у данашњој Либији. Грци, нарочито они који су живели у Египту, су ово божанство поистовећивали са својим богом Зевсом. Након боравка у овом светилиштву Александар је одлучио да крене у коначни обрачун са краљем Даријем.

Освајање Месопотамије, Ирана и Средње Азије
( 331-327.година п.н.е )

Из Египта Александар долази најпре до места Тапсака на Еуфрату, где је сазнао да је Дарије сакупио већу војску него што је имао код Иса две године раније и да је та војска распоређена на левој обали Тигра, северно од Вавилона. Избегавши директан и краћи пут за Вавилон због пустињских климатских услова који су сами по себи сурови, Александар прелази реку Тигар путујући преко северне Месопотамије заједно са 40 000 пешака и 7000 коњаника. Добар део ових трупа биле су новопридошле трупе из Македоније. Персијску војску приметио је 30. септембра 331. године п.н.е и у току ноћи направио план борбе у којој је поново преузео команду над десним крилом, команду над левим крилом дао је Пармениону, док је у центар поставио фалангу. Иза борбених линија увео је други бојни ред у случају да покушају да га окруже које би чувало бокове и леђа првом борбеном реду. Битка је почела сутрадан код места Гаугамела, у близини данашњег ирачког града Мосула. Кључно је било Александрово маневрисање на десном крилу које је наступало укосо, што је натерало персијског краља да пошаље велике снаге да их окруже, али је други бојни ред то спречио. Када је Дарије одвојио део својих трупа из средине персијског бојног реда и послао на овај део фронта, Александар је уочивши мањак снага око Дарија кренуо у јуриш са коњицом и сударио се са њим у борби. Увидевши ефикасност македонских снага у борби, Дарије се уплашио за свој живот и одлучује да бежи у правцу Медије, односно у област данашњег Ирана који се налази уз обалу Каспијског језера, док је Александар кренуо за њим да га зароби. Овим потезом персијско лево крило и центар остају без команде што је олакшало њихов слом. Са друге стране десно персијско крило је успело да надјача Пармениона и да га доведе до слома чиме би снаге у бици дошле у једнаку позицију. Међутим пре него што су Персијанци дошли у могућност да то учине Александар долази у помоћ Пармениону јер му је гласник јавио на време шта се дешава. Овај долазак је однео превагу на македонску страну иако је због тога се одустало од хватања Дарија.

 

Након битке Александар осваја персијску престоницу Вавилон, где поставља Персијанца Мазеја на место сатрапа уместо као до сада неког Македонца, што је био преседан у односу на ранија постављања. Почиње сада да се ствара слој Персијанаца који постају лојални Александру и за ту лојалност их он сам награђује и укључује у своју власт. Након Вавилона осваја и други престони град Сузу, где је била главна државна благајна. У близини Персепоља, старе персијске престонице, долази почетком 330. године п.н.е до битке са преосталом персијском војском из битке код Гаугамеле коју уместо Дарија је водио Ариобарзан. Након ове победе осваја и ову престоницу, наређује његову пљачку и паљење и на овај начин испуњава мисију коју му је наложио Коринтски савез 336. године п.н.е везану за освету Персијанцима за све оно што су радили Грцима од периода грчко-персијских ратова почетком 5. века п.н.е па до тада.
Александар тада шаље 6000 таланата злата Антипатеру за борбу против грчких устаника на челу са Спартом и њеним краљем Агисом који је у међувремену избио, иако је он сломио Грке код Мегалопоља скоро у исто време када је била битка код Гаугамеле. Александар жели да ухвати живог Дарија, и да тим чином и формално сруши Персију, и креће ка његовим положајима у Егбатани у пролеће 330.године п.н.е. али се Дарије већ био повукао до места Хекантопила на северу Ирана, где га у јулу исте године убија његов главни генерал Бес и преузима персијски престо под именом Артаксеркс. Александар је, након што је формирао војно-финансијску базу у градићу Егбатани где поставља за главног благајника Харпала, стиже у Хекантопил да преузме Даријево тело. Наређује да га сахране у краљевској гробници Пасаргаде. Он преузима Даријеву улогу персијског краља и креће у прогон његових убица.
Наредне три године Александар ратује са сатрапима Бесом и Спитаменом у областима Бактрије и Согдијане, које се налазе на простору данашње Средње Азије. Овде је Александар ратовао без грчких савезника, које је отпустио након спаљивања Персепоља, и по први пут укључује Персијанце и друге лојалне азијске народе у своју војску. Овакве потезе изнудило је то што су сукоби се више нису водили на отвореном пољу него по врло неприступачним планинским областима које грчко-македонска војска није познавала као домаће становништво нити је по свом дотадашњем начину борбе могла бити квалитетно употребљена. Непријатељ је водио герилски рат у коме су неколико пута до ногу потукли Александрове снаге. Зато он сада формира мање пешадијске одреде и стреличарске коњичке одреде да би се ефикасно борио са непријатељским Персијанцима, Бактрима, Скитима, Сакима и Масагетима. Сурови планински терен захтева стално извиђање и истраживање и војну присутност па се по први пут оснивају војно- граничарска насеља. У њих Александар насељава Македонце и лојалне азијске народе који постају и политички ослонац власти у овим областима. Оваква промена долазила је и од тога што је Александар почео интимно да верује да као наследник некадашњих азијски владара, чије је он територије преузео комбинацијом рата и споразума са покореним деловима државних елемената и народа, мора да ради на томе да спаја дотадашње непријатеље у једну нову државну, културну и народну целину која мора да буде изнад свега онога што се до тада дешавало. Овај спој практичне нужности и идеалистичких унутрашњих осећаја самог Александра уродио је плодом на бојном пољу. Ухватио је Беса 329. године п.н.е и наредио да му се одсеку нос и уши као узурпатору персијског трона, док су Спитамена убили његови савезници Масагети након што их је заједно Александар поразио 328. године. п.н.е.

 

Паралелно са овим догађајима Александар озваничава своје назоре па тако уводи персијске краљевске обичаје на македонски двор. Ово није пролазило глатко јер је на македонском двору била итекако снажна струја која је сматрала нову владарску идеологију Александра као погрешну и понижавајућу за Македонце, који су својевремено у доба грчко-персијских ратова једини међу Грцима признавали власт тадашњег персијског владара Дарија а њихов тадашњи краљ Александар је био као вазал истурени део преговарачке групе са грчким полисима након битке код Саламине 480. године п.н.е. Посебну димензију том неслагању давали су тврдње да Александрове нове идеје нису пут којим би ишао његов отац Филип. Неслагања су довела до низа сукоба са многим његовим официрима и племићима, али и осталим Грцима. Ови сукоби су опет доводили до неуспешних завера и увреда против Александра током периода 330-327. године п.н.е па су због тога ухапшени и убијени високи представници македонске елите попут Пармениона, његовог сина Филоте, Александровог пратиоца на бојном пољу Клита и његовог личног историчара Калистена. Поменуту тендецију приближавања покореним народима Азије, коју је на крају заливао и проливеном македонском и грчком крвљу, Алексндар потврђује и на личном нивоу када је склопио брак са согдијском принцезом Роксаном.

Освајање Индије, Неархова експедиција и смрт ( 327-323.година п.н.е )

Западни делови Индије су били некада део Персије, и самим тим Александар је хтео да их као персијско-македонски владар врати под своју власт. Иако је Харпал запоставио своје обавезе благајника везане за даља освајања, у поход на краљевину краља Пора Александар је повео војску од 120 000 пешака и 15 000 коњаника, у којој је било и свежих македонских војника из Европе као и иранских, бактријски и других азијских војних јединица доказаних у претходне три године у освајању Средње Азије. На самом почетку похода Александровој војсци придружио се владар индијске државе Таксиле чиме је она добила и свој индијски удео. Уз његову помоћ Александар заузима све територије до реке Инд, укључујући и област планине Хиндукуш Затим уз помоћ флоте долази до места где је Инд био довољно узак да се направи мост и ту пребацује своје трупе преко реке. Сазнаје од владара Таксиле да је ушао на триторију краља Пора, најмоћнијег владара тог дела Индије. Он није хтео да се се преда и чекао је Александра на десној обали реке Хидасп, у данашњој области Пенџаб. У његовој великој војсци било је и доста борбених слонова од којих су македонски коњаници зазирали. Ипак Александар успешним маневрима успева да онемогући Пора да га спречи у преласку реке. Након успешног преласка реке, у пуној борбеној формацији македонска војска је напала Пора 326. године п.н.е и почела је битка на Хидаспу. Иако су његови слонови пореметили македонске положаје, искусни Македонци оснажени свежим савезничким војскама и предвођени храбрим краљем неутралисали су јединице борбених слонова а затим победили и остатак војске. Краљ Пор је признао Александра за свог сизерена а он му се одужио тако што га је оставио на трону као савезника.

Када су након освајања града Сангале избили на реку Хифасис, најисточнију реку ове области, са намером да је пређу и наставе освајања избила је војна побуна. Константно ратовање од 334. године п.н.е на простору од егејске обале Мале Азије, преко Сирије, Египта, Персије, Бактрије, Согдијане и Индије је било само по себи огроман напор пун опасности. Ако се на то дода чињеница да су на тој линији ратовања се смењивале средоземна, планинска, пустињска и тропска клима и географски терени од питомих равница до сурових планина онда сав тај напор делује тежи. Иако су сви ти походи завршени успешно многи војници су до тада погинули а многи преживели војници су у константном ратничком стресу били пуних осам година. Физичка снага и борбени морал најискуснијег дела Александрове војске тражили су одмор и освежење да би били способни за нове ратне неизвесности које би тај поход донео преко Хифасиса донео. Додатно су колебање у војне редове уносиле приче да у долини реке Ганг постоје много снажније снаге индијских владара које имају борбеније и ефикасније јединице борбених слонова. Александар је и поред велике жеље и великих обећања о наградама које би дао уколико би војска кренула за њим на крају попустио и наредио је повратак дуж реке Инд до њеног ушћа у Индијски океан. Одавде је планиран поход који је требао да има више експедицијски него освајачки карактер. Наредио је да флота крене уз обалу Индијског океана и Персијског залива на челу са Неархом а да остатак војске крене са њим дуж обале пратећи ту флоту.

 

Након двогодишње експедиције Александар је преко Гедрозије стигао у Карманију где се сусрео са својим официром Кратером на месту где су водили путеви у Арабију, Персију, Месопотамију и Индију и овде оснива још један град Александрију. Неарх је за то време пловио од ушћа Инда до Персијског залива и тиме показао да постоји поморски пут за Индију преко Персије. Ова експедиција, као и сам претходни поход око Инда, је имала и истраживачко-научни карактер јер је проширила и утврдила знања из географије, ботанике, зологије и других наука. У овој експедицији је нажалост страдало и много војника јер је гедрозијска пустиња била област високих температура и слабих или скоро никаквих извора пијаће воде.
Након тога 324. године Александар сву војску доводи у Сузу, где се на државном нивоу врши масовно венчање Македонаца са Персијанкама када је склопљено око 10 000 бракова. Овим потезом Александар је желео да својој новој владарској идеологији базираној на зближавању са азијским народима поред војне и политичке, која је формирана још од уласка у Вавилон, додели и општенародну базу која је по свом карактеру била много шира. На овом догађају је продефиловала и фаланга уређена и увежбана на македонски начин али попуњена азијским становништвом. Овај потез је од старих македонских ратника протумачен као покушај њиховог краља да их замени народима које су они на бојном пољу поразили. Ово доводи до побуне у месту Опис, који се налази на обали реке Тигар, 324. године п.н.е. Побуна се, после размене тешких речи, завршила помирењем Александра и његове старе војске, давањем титуле ,,рођака” свим ратним ветеранима као и великодушном и високом исплатом за све године службе. У исто ово време краљев изасланик Никанор је прочитао декрет на Олимпијским играма у коме тражи повратак свих политичких избеглица у матичне полисе и да полиси почну да указују Александру божанске почасти. Овакав потез се може протумачити као покушај да се слободољубивим грчким полисима преко религијских метода наметне беспоговорна послушност какву су вековима азијски народи имали према персијском владару. Осим тога сличан статус су имали и египатски фараони а Александар се након усласка у Египат крунисао као фараон и сматран је такав као врста божанства. Харпал, управник Александрове благајне у Егбатани, је због одређених финасијских малверзација за време Александровог одсуства избегао на Пелопонез када се овај вратио са похода. Покушао је да подмићивањем добије заштиту од Атине али се овај полис уплашен Александрове реакције није усудио на то. Све ово указује колики је степен моћи Александар имао.
У зиму 324/323. године п.н.е, након смрти најбољег друга Хефестиона који му је био и један од најближих и оданијих сарадника и у рату и ван њега, Александар је повео војни поход против побуњеног племена Косејаца, који завршава након месец дана ратовања успешно. Истовремено нови планови су завршени и кренуло се у почетак њихове реализације. Припремано је људство и флота за истраживачке експедиције око Арабијског полуострва и Каспијског језера. Као нови освајачки циљеви су зацртане области у Средоземљу, пре свега Апенинско полуострво и Сицилија. Ипак средином 323. године краљ Александар се разболео. Неколико дана је деловало да то неће деловати страшно по њега и његове планове али је убрзо пао у кревет. Умро је 13. јуна 323. године п.н.е на свом двору у Вавилону. Разлози нагле смрти објашњавају се неким штетним животним навикама везаним за Александров друштвени живот у којима је конзумирање великих количина вина имало главну улогу. Излагање променама разних климатских услова који су били међусобно екстремно различити такође није могло бити подстицајно за здравље. Тешко рањавање у тропској области испуњеној мочварама током заузимања долине Инда доводи могућност да је тамо запатио клицу маларије сасвим реалном. Такође после свих непопуларних државничких мера према грчко-македонском елементу на чијим крилима је успео да победи персијског краља и преотме му трон, од којих су неки били и убиства официра и војника не много мање заслужних за те војне победе међу којима је био и Клит који му је спасио живот у бици на Гранику, није за не поверовати да се унутар постојеће опозиције према тим мерама и уопште тежњи да се изједначе са азијским народима јавила група спремна да га лиши живота. Додатна потврда за ову тврдњу може бити то да је још у Средњој Азији био покушан атентат на Александра тровањем након ког је страдао Филота и његов отац Парменион. А ако узмемо у обзир да су после Александрове смрти наступили грађански ратови за његово наслеђе као и наслеђе његовог личног статуса и његове моћи, можда је тај евентуални суптилни атентат био подстакнут чистим властољубљем.

Значај Александровог наслеђа за светску цивилизацију

Оно што је свакако сигурно је то да Александрове идеје спајању Европе и Азије и мере које је доносио да би те идеје спровео у дело су надживеле и њега и његове савременике јер је њима започео један нови период у историји античког света и култура која га је пратила-хеленизам односно спајање грчке и култура Старог Истока коме ће главно изражајно средство бити грчки језик. Личност Александра Великог се може сврстати у ону групу историјских личности које су својим државничким деловањем мењалe историјске токове стваралe нове историјске околности и остављалe велико историјско наслеђе. Из перспективе античке историје он је незаобилазна фигура јер својим деловањем обележава крај епохе класичне Грчке и најављује поменуту епоху хеленизма. Главни носилац хеленизма је ново политичко уређење базирано на дотадашњој политичкој пракси македонског типа монархије и разноврсних политичких уређења и традиција Старог Истока које ће историјска наука назвати хеленистичка монархија, које настаје по моделу Александрове владавине. Низ ових монархија настаће на простору источног Средоземља и Старог Истока и оне ће током свога постајања извршити судбоносни утицај на културну, друштвену и политичку слику овог дела света, стварајући тако историјску подлогу на коју ни антички Рим, главни политички џелат највећег броја ових монархија и велики баштиник класичне грчке културе која претходи хеленизму, неће бити имун јер ће свој процес трансформисања из републике у царство почети након што је Октавијан Август са историјске сцене испратио Птоломеидски Египат, једну од последњих хеленистичких држава. Античко Римско царство је садржало у себи многе елементе хеленистичке културе а и једном и другом ће на самом крају античког доба хришћанство дати нови смисао и такве измењене их увести у средњи век.

 

У писању овог текста коришени су следећи извори:

Џ.Б. Бјури, Р. Мигс, Историја Грчке до смрти Александра Великог (друга књига)

И. Јордовић, Стари Грци- портрет једног народа,

Ф.Папазоглу, Историја хеленизма. Владавина Александра Великог. Доба дијадоха