АЛХАМБРА- МАВАРСКИ ДВОРАЦ ИЗНАД ГРАНАДЕ

Аутор: Малиша Миљанић

На брду у југоисточном делу Гранаде, налази се велелепна знаменитост под окриљем светске баштине УНЕСКО-а – (Ла) Алхамбра.

“Ко није видео Гранаду, ништа није видео”, одвајкада говоре становници тог града. Затечен њеном лепотом, Александар Дима је отишао корак даље: “Бог је створио Алхамбру и Гранаду за случај да се једног дана засити свог дома. “ Овај андалузијски бисер су многи други песници и уметници доживели као сан који се остварио.

Ко је икада видео Алхамбру, разумеће такав адреналин и узбуђење. Најчувенији доказ исламске архитектуре у Европи, слика прошле снаге и величине, већ споља очарава грандиозношћу својих црвених торњева и зидина. Калат Ал- Хамбра, у преводу црвена кула, називали су Мавари свој понос, палату чији унутрашњи зидови изгледају као да су направљени од бриселске чипке.

Гранада, данас град од преко 220 хиљада становника, престоница је Горње Андалузије. Својих пет минута ће почети да доживљава тек после почетка арапске доминације у Шпанији 711. године. 1031. постаје главни град самосталне краљевине. Следећих векова ће се развити у седиште маварске културе, науке и уметности. Оснивање Алхамбре почиње за време процвата краљевине Гранаде. Мухамед I (1232-1272), који је био зачетник династије Насриден, наредио је да се на месту Монте де ла Асабика започне изградња краљевског града.

У то време је већ започета реконкиста. Маварски утицај је постајао све мањи, док Мухамед V (1354-91) није наредио да се граде још и данас видљиве предивне грађевине Алхамбре. Гранада је у том моменту опстала као једина маварска држава. Век након смрти Мухамеда Петог, католички краљеви Арагоније и Кастиље ушли су у Гранаду и заузели Алхамбру. Последњи маварски краљ у Шпанији, Боабдил, према неким изворима је плачући оставио град и замолио да се врата палате заувек затворе. Према предању, истиче се да је Боабдил прелазећи Сијера Неваду последњи пут окренуо ка Гранади. То место се и данас зове “Уздах Мавра” (es suspiro del Moro). Због његове утучености, мајка му се отворено ругала са речима- “Не плачи као жена када ниси знао да се бориш као мушкарац”.

Гранада је и после повлачења Мавара остала град са арапским карактеристикама.Победници су као успомену и сећање саградили катедралу у којој ће бити сахрањени Фердинанд и Изабела. То место је у неким изворима названо “ неумрли мртви” ( muertos imortales). Изнад Алхамбре су се вијориле крстом украшене заставе Арагоније и Кастиље, док ће уметничка грађевина почети прогресивно да пропада.

Покрај маварске палате је архитекти Педру Мачуаки наређено да сагради палату, која, игром случаја никада није била довршена, али је ипак била најпознатији доказ касне ренесансе на шпанском тлу. Касније су просторије те палате биле стециште луталица и цигана. У време Наполеонових ратова, војвода Велингтон се потрудио да се неке просторије пооново уреде. Французи су 1812. део тврђаве дигли у ваздух. Тек касније у 19. веку је започета рестаурација.

Данас се Алхамбра поново показује оку посетиоца у свом савршеном издању и непрегледној лепоти. Просечан посетилац се диви арапским вртовима, посећује тврђаву са истакнутим зидовима и терасама, упоређујући палату Карла V са маварским грађевинама. Паласио дел Генералифе ће такође одузети дах. Некада летња постојбина маварских краљева данас је окићена парковима и савршеним лепотама које је изнедрила сама природа.

Све ће те чувене грађевине и вртови пасти у запећак пред раскоши праве палате Алхамбра. Као и све велике грађевине, споља изгледа благо незграпно. Унутрашњост је та која оставља снажнији утисак. Чувена су огромна дворишта, названа Мирта и двориште Лавова, потом дворана посланика, дворана краљева…

Поред свих истакнутих разноликости, највећи ће утисак оставити стил саме унутрашњости. Лепоту Алхамбре можда може дочарати један арапски запис на њеним зидинама: “Мене је Алах даривао са толико лепота, да чак звезде на небу у својој путањи мирно стоје и гледају мене доле. “