АНЕКСИЈА АУСТРИЈЕ 1938.

Аутор: Малиша Миљанић

Анексија, или изворно „Аншлус“ (нем. Аnschluss) Аустрије био је потез који је заправо историјски ревизионизам уједињења Немачке из 1871, када је из новонасталог царства у ком је доминирала Пруска, изостављена Аустрија. Подршку за овај потез, фирер ће наћи у ултралевичарским присталицама.

1937. ће Хитлер изменити редослед акција Немачке у Европи. Уместо првобитно планираног напада на Чехословачку, удариће прво на Аустрију. Разлог промене плана јесте измена односа Италије према Немачкој. Када се Хитлер обавезао да ће оставити Јужни Тирол Италији, која је страховала за њега, Мусолини је аминовао аншлус, а олакшавајућа околност је била та да су Британија и Француска били индиферентни према овом догађају.

У самој Аустрији, нацисти су развили снажну активност против владе патриотског фронта на челу са Куртом Шушингом, који је решио да се одупре нацистичком притиску у земљи, и за такав отпор тражио подршку Рима, Будимпеште и Прага. У том циљу се у Венецији састао са Ђангалеацом Ћаном и Мусолинијем, који одбацује Шушингову идеју о рестаурацији Хабзбурга, рекавши да Италија није променила став о неопходности очувања независне Аустрије. Мусолини убрзо мења став, чему сведочи и приступ Антикоминтерна пакту.

Почетком 1938. немачки притисак је ојачао, а са њим и активност аустријских нациста. Аустријска полиција је успела да открије постојање завере против независности Аустрије, према ком је требала да отпочне оштрија нацистичка делатност која би кулминирала убиством немачког амбасадора фон Папена у Бечу. Аустријски канцелар је обавестио фон Папена да би се састао са Хитлером који га је позивао на разговоре. Хитлер је позвао Шушинга, али је претходно тражио гаранцију да ће се као основа за преговоре узети аустро- немачки уговор из 1936. који признаје независност Аустрије.

Шушинг и министар иностраних послова Гвидо Шмит састали су се 1938. у Бергхофу са Хитлером, Рибентропом, Папеном и неколико генерала Вермахта. Шушинг је донео програм уступака који би се могли учинити нацистима. Хитлер је међутим разговарао насамо са Шушингом и том приликом му претио, оптужујући аустријску владу за издају интереса немачке нације и за антинемачку политику. Потом су Рибентроп и Папен издиктирали Хитлерове захтеве- аустријска влада и Патриотски фронт ће бити одани нацистима, којима ће се допустити пуна слобода политичке активности у оквиру аустријског устава, где би за министра унутрашњих послова био изабран прикривени нациста Артур Зајс- Инкварт. Шушинг и Шмит су потписали овај протокол.

Ипак, Шушинг је планирао да спроведе плебисцит на ком би аустријски народ требао да одлучи да ли жели независност или припајање Рајху. Тражио је Мусолинијеву подршку, али овај то није подржао. Шушинг је и поред тога најавио одржавање плебисцита. Та вест је стигла до Хитлера, који је наредио извршење војне инвазије на Аустрију. Потписао је Директиву 1 за операцију „Ото“ у којој се наређује да Вермахт буде спреман за продор у Аустрију.

Зајс- Инкварт је свом канцелару уручио ултиматум донет из Берлина са наредбом да се плебисцит одмах откаже. Аустријска влада прихвата ултиматум, али су захтеви Берлина одмах повећани- затражена је оставка Шушинга, те одмах потом промоција Зајс- Инкварта за новог канцелара, што је одбијено. Геринг поставља ултиматум да се немачки захтеви прихвате у року од два сата. Геринг је потом Зајс- Инкварту издиктирао текст телеграма који би он, чим постане канцелар, послао у Берлин, а у том телеграму је аустријска влада молила немачку да трупе упути што пре. Хитлер је то осмислио да би улазак његових трупа у Аустрију био „легалан.“ Мусолини је одобрио ову акцију. Потом је капитулирао и последњи заштитник аустријске независности, председник Вилхелм Миклас, који именује Зајс- Инкварта за председника Владе. Геринг је саопштио Британцима да ће швапске трупе умарширати у Аустрију. Чехословаци су замољени да не преузимају мобилизацију војске. Немачке трупе су без отпора прешле границу, донет је закон који апострофира да је Аустрија провинција немачког Рајха, да би на концу Хитлер био свечано и срдачно дочекан на улицама Беча.

Хитлеров говор на Хелденплацу, 15. марта 1938, пред 60.000 људи.

Контра свих очекивања, на аншлус Аустрије од стране Немачке, Европа није реаговала, или је реаговала млитаво. Британци су једино прихватили француску иницијативу да заједно испитају Мусолинијев став. Гроф Ђангалеацо Ћано је изјавио да је демарш против аншлуса бескористан. Једино су оштро, али без значаја, протестовали амбасадори западних сила у Берлину. СССР предлаже одржавање међународне конференције на којој би се размотрило питање аншлуса и мере за спречавање даље немачке агресије. Француска је на овај предлог чекала одговор Енглеске, а када је Чембрлен то одбио, и то пропада. Чланице Мале Антанте задовољиле су се гаранцијом Немачке да нема територијалних претензија према Чехословачкој и Југославији (то ми је познато, то је Хитлер обећао и Пољацима 1934 пактом о ненападању, и одржао реч… а, да. ).

У режији пропаганде нациста и Гестапоа, одржан је планирани плебисцит, на ком је 99.8 процената аустријских Немаца одобрило аншлус. Тако је, у предворје Другог светског рата, са европске карте нестала једна независна држава.