АРИСТОТЕЛ (384-322)
грчки филозоф и научник, син љекара Никомаха, рођен у Стагири у Македонији. Био је Платонов ученик у Академији, затим је путовао по источном Средоземљу, а једно време је живјео на македонском двору у Пели, као васпитач младог Александра. У Атину се вратио 355. и основао Ликеј, где је предавао до на двије године пред смрт, када се повукао.
Аристотелова филозофска школа се назива и перипатетичком по покривеном дворишту за шетњу (перипатос) у гају Аполона Ликеја и Муза, где су се предавања некад одржавала. Аристотелова дјела су била сакупљена још у првом вијеку прије н. е. и према степену учености се деле на ексотерична (она популарна и писана за објављивање) и езотерична (она намењена ужем кругу ученика и специјалиста). Сачувани су већином езотерични списи, који се, према неким поделама, разврставају на логичке (као што су Категорије, Аналитика прва, Аналитика друга), природњачке (Физика, О небу, Метеорологија), метафизичке (Метафизика у 14 књига), етичке (Никомахова етика, Еудемова етика), политичке (Политика, Устави), економске (О економији – не сматра се аутентичним) и естетичке (Реторика, О пјесничкој уметности). У облику у којем су допрли до нас, они остављају утисак незавршености и могу подсетити на белешке за предавања. Аристотел се бавио свим гранама науке које су у његово време постојале. Његов престиж је нарочито порастао у средњем веку и ренесанси – што је занимљиво, углавном посредством источњачких научника попут Авероеса и Мајмонида, али и преко хришћанских следбеника, какви су били Абелар и Тома Аквински.
За Аристотела као мислиоца је речено да његову главну особину представља „надахнут здрав разум“; сем тога, одликовао се доследношћу и систематичношћу. Он је установио метод класификације, утврдио основну терминологију наука и дефинисао категорије на којима се и данас заснива свако научно мишљење. Његово дело “О пјесничкој умјетности” од највећег је значаја за развој теорије књижевности и естетике уопште.
Извор: Владета Јанковић, “Именик класичне старине”, Београд 2019,49-50 стр