АРИЈАНСТВО

Криза трећег вијека (235-284) која је подразумијевала унутрашње немире и нестабилну власт завршила је доласком цара Диоклецијана на власт 284. године. Крај кризе је проузроковао и помијерање тежишта Римске империје на исток царства. Ова велика транзиција ће се посебно показати у доба владавине цара Константина и доба христијанизације царства, када је на истоку настала и нова престоница- Константинипољ. И мада једни вјерују да се Константин преобратио и својом политиком проузроковао вјерску транзицију царства, неки ипак вјерују да он није био истински хришћанин и да је хришћанство подржавао из чисто политичких разлога. Ипак, у његово доба спада и један од најзначајнијих момената за хришћане, а то је сазивање  Првог васељенског сабора у Никеји 325. године који је за циљ имао утемељење хришћанске догме. На овом сабору је ријеч имао и александријски презвитер  Арије.

Арије је, сматра се, био поријеклом из Либије. Био је ученик Антиохијске богословске школе, а затим је своје духовне дужности обављао у Александрији. Његова личност је дошла до изражаја на Првом васељенском сабору у Никеји гдје је он у духу монотеистичких схватања одбацио вјеровање у једнакост Оца и Сина и тиме Христа не признаје као бога.  Овакво вјеровање Арија је у Никеји схваћено као облик јереси и самим тим је његово учење осуђено.

Међутим, ово није зауставило ширење ове јереси, а цар Константин је радио на томе да измири двије стране и Арија врати назад у Цркву. Ово је довело до још већих тензија када Арије долази у сукоб са Атанасијем Великим, који је 328. био александријски епископ. Атанасије ће се показати као највећи противник ове јереси због чега ће у више наврата долазити у сукоб са царском влашћу.

Арије умире 336. године, а причу о његовом необичном крају живота нам доноси Сократ Схоластик. Наиме, Арије је једног дана шетао са својим присталицама када је осјетио јаке болове у стомаку и не могавши да издржи болове он паде на земљу и сву утробу своју избаци из себе уз много крви. Једни мисле да је у питању била божија казна због јереси које је заступао, а други сматрају да је Арије био отрован. Наредне године је преминуо и цар Константин.

Смрћу Арија његово учење није нестало него је покренуло низ расправа око вјерских питања. Између остало, ова вјерска подјељеност је продубила јаз између Константинових насљедника. Константинов син Констанције који је управљао источним дијелом царства је подржао аријанство, а друга два сина Константин и Констанс су подржали никејске одлуке. Рана смрт Константина (340. године) довела је до нових напетости. Године 343. сазван је нови сабор у Сердици у циљу измирења супростављених страна, али до тога није дошло. Штавише, дошло је до подјељености аријанаца на полуаријанце (умјерена струја) и радикалне аријанце. Међутим, аријанство је преовладало након погибије Констанса 350. године и издвајања Констанција као јединог преосталог од браће.

На челу опозиције је и даље стајао Атанасије Велики, али је царска власт на силу сузбила никејске одлуке на саборима у Сирмијуму и Риминију и аријанство је проглашено државном вјером 359. године. У духу аријанства су и варварски Готи примили хришћанство, а да би се ствари додатно закухале- дошло је до паганске реакције Јулијана, синовца Константина Великог, који је у народу остао запамћен по надимку Отпадник. Јулијан је насљедио Констанција 361. године, али је због свог непријатељског става према све доминантнијим хришћанима био веома непопуларан. Осим тога, Јулијанова паганска реакција није оставила дубљег трага јер он свој живот губи у сукобу са Персијанцима 363. године. Паганска реакција је омогућила повратак Атанасија који је 362. године успио да одржи сабор у Александрији и омогући отпор аријанству, које је у наредним годинама почело да губи свој утицај. Атанасије је остао велики борац против аријанстава све до своје смрти 373. године,а његово залагање је омогућило његовим присталицама да 381. године одрже и Други васељенски сабор у Цариграду на коме је аријанство коначно осуђено, а никејска догма потврђена. Пад аријанства је свакако био велики успијех у борби против јереси, али то није зауставило појаву нових јеретичких учења.

 

Аутор: Тамара Ћ.

 

Извори:

• Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 48-70.
• https://www.britannica.com/biography/Arius