АФРОДИТА
АФРОДИТА (римска Венера) – грчка богиња љепоте, љубави и плодности. Према неким митовима, она је ћерка Зевса и Дионе, а према некима се родила из морске пјене на мјесту где је Крон бацио одсјечене гениталије свог оца Урана.
Првобитно средиште њеног култа било је на Кипру, што указује на везу са сродним источњачким божанствима попут Астарте или Истар.
Афродита је била удата за Хефеста, али је имала мноштво бесмртних и смртних љубавника. Славна је њена веза са Арејем, о којој се пева у Одисеји: Хефест је исковао невидљиву гвоздену мрежу и њоме заробио љубавнике кад их је ухватио на делу, а затим позвао све олимпске богове за сведоке те срамоте. Са Арејем је Афродита родила Хармонију И Ероса, са Хермесом Хермафродита, са Дионисом Пријапа итд.
Њен најпознатији смртни потомак је Енеја, рођен из богињине везе са Анхизом. Све живо осећа неодољиву Афродитину моћ. Парис јој без оклевања додељује златну јабуку са натписом Најлепшој (што је првобитни узрок тројанског рата), а ни сам Зевс не може да одоли Хери када ова стави Афродитин појас. Својим миљеницима Афродита штедро дарује сва добра овога света (иако ти дарови ретко трају дуго), али издају и неверност свирепо кажњава.
Попут љубави саме, она је свемоћна и неправедна. У том смислу је високо симболична сцена из Илијаде, где Афродита у облаку магле уклања са бојног поља свог љубимца Париса, управо пораженог у поштеном двобоју са Менелајем. Она га односи у ложницу, И верна својој функцији – одмах наређује лијепој Хелени да му се тамо придружи, ма како да ова природно не жели да буде са очевидно слабијим јунаком. Афродити су били посвећени од биљака мирта, ружа и јабука, а од животиња голуб, врабац и зец.
На жртву су јој приносили тамјан, венце од цвећа, козе, јунице И зечеве. Од мноштва античких ликовних представа Афродите, најпознатије су Праксителова Афродита книдска и понос Лувра, славна Милоска Венера, хеленистички мраморни кип пронађен 1820. На острву Милосу у хрпи камења спремној за печење креча.
Извор: Владета Јанковић, “Именик класичне старине”, Београд 2019, 12-14 стр.