БАДЊАК У НАРОДНОМ ВЈЕРОВАЊУ

“Бадњак се сече на Бадњи дан пре изласка сунца. Домаћин са синовима или унуцима (обавезно неко млад) иде у шуму да сече бадњак. Скоро увек је у питању млади храст или цер (веома ретко, ако је такав предео, јела или бор). Бира се младо и право стабло, величине толике да га домаћин на рамену може донети кући. Пре него што га посече, домаћин му се обраћа: „Добро јутро бадњаче и честит ти Божић”.

Бадњак се сече на посебан начин у виду посебног ритуала. Приликом сече грана се мора ударити секиром само једном или три пута. По правилу, требало би да падне на источну страну и не сме у паду пасти на
неко друго дрво.
Бадњак преко дана стоји напољу (понегде га облаче у кошуље), а уноси се у кућу на свечан начин, посипа се житом, вином, маже медом, дочекује се са радошћу и ставља на огњиште. Тада се лишће бадњака запали и добар део изгори. Такав изгорен бадњак носи се око кошнице па се затим коначно угаси и ставља на младу шљиву или јабуку.
Ритуално спаљивање Бадњака има симболично значење божанства плодности да би се оно поново оплодило или оживело. Симбол је годишњег умирања и оживљавања природе. Треба да допринесе већем роду у току године. Сам поступак има за циљ да се умилостиви божанство плодности.
Бадњак симболише храст који су пастири донели у витлејемску пећину где је рођен Исус и које је праведни Јосиф заложио да угреје хладну пећину. Варнице које су полетеле у небо су најавиле посебан догађај. Такође, бадњак је најава Часног крста Христовог.
Иако се мисли да је култ бадњака аутентично срп- ски, он је раширен свуда по Европи. Више аутора тврди да је познато да су Келти палили храст као део култа чекања следећег лета. Од њих је то остало присутно дуго на британским острвима а познато је међу многим европским народима.
Срби и Русини ложе бадњак. Руси и Бугари ложе јелку, а некада су ложили храст (Бугари су га звали бдник). У Војводини још и Буњевци уносе бадњак у кућу. Французи као бадњак ложе трешњино дрво, а Белгијанци имају бадњак у облику стилизованог колача преливеног кремом. ”

 

Извор: С. К. Старчински, Народна веровања и обичаји, Београд 2010, 11-13.