БАДЊИ ДАН (1) – ЖИВОТА КОЛИКО СА БАДЊАКА ВАРНИЦА
Од свих празника током године, као и тако разноврсних и лијепих обичаја који их прате, Бадњи дан се издваја по начину свєтковања, живописности обредних радњи и значењима која садржи. У том свєтковању главно обељежје Бадњєм дану даје бадњак, по коме је дан уочи Божића и назван. Бадњи дан и бадњак нису наглашено српска незнабожачка творевина, већ су, својим поријеклом, из онє духовне ризнице која је настала у темељу и језгру народног бића какво су у прадавнини били Индоєвропљани. Придржавајући се обредних радњи везаних прије свега за бадњак, Срби су својим Бадњим даном више но било који од индоевропских народа сачували у пуној обичајној свјежини празник који сеже у најтамније дубине векова, до праскозорја људске цивилизације, у саму искон.
Праостаци давног и тамног
Као и већина појава давног и тамног постања, тако и бадњак, а тиме и Бадњи дан, задуго нису єтимолошки поуздано били разјашњени. Данас је, међутим, у науци прихваћено гледиште по којем бадњак стоји у тијесној вези са универзалним митологемама насталим на прелазу из старе у нову годину. У основи овог тумачења стоји древно индоєвропско поимање трочлане вертикалне и четворочланє хоризонталне структуре васељене, саздане од три свијета (доњи свијет, земља и небо) и раздјељене на четири стране свијета. Збир тє двије структуре (3+4) даје сакрални број седам, а њихов производ такође сакрални број дванаест. По митолошком поимању древних Словена, какво се налази и код других народа, свијет је симболично представљен као дрво свијета, такође састављен од три царства (небо, земља и подземљє). Уз јасну четворочлану назнаку страна света, њихових одлика, као и ветрова који са њих дувају, за словенску митологију је такође карактеристична и двојна противстављеност: дан – ноћ, живот – смрт, зима љето, срећа – несрећа, добро – зло итд. Посматран у тој равни, гледан очима човјека који је живио прије пет хиљада година, Бадњи дан се чини као прастари празник избављења од помора, као права светковина борбе за живот.
У студеном окружењу свеле и мртве природе, у данима који су тако окраћали да се чини да ће превладати бесконачна ноћна тама, уз све даље сунчево свјетло и његову згаслу и недопирућу топлину, човјеку давнине намєтао се утисак краја света и вијека и приближавања неизбјежнє смрти. Превага сила таме и подземног свијета у тим данима је очигледна, те се чини да је дошло последње вријеме. И као што са очајањем почиње прави оптимизам, и у безнађу заискри подстицајна нада, тако у зимској краткоднєвици, људским дејством настаје превратна борба. Сјечом бадњака, чији је корјен у доњем, човјеку ненаклоњеном свету, његовим приношењем на жртву, разгорјевањем на огњишту, појачава се чистилачка снага и животодавно дејство ватре, као припомоћ Сунцу, са жељом да буде онолико живота колико се са бадњака роји варница. Само прегорјевање бадњака је тај делбени чин почетка побједе над мраком и смрћу и ново распретавање живота.
На овакав закључак упућује само значење речи бадњак. По индоевропској митолошкој представи, у корену дрвета свијета је подземна змија (неман што прети да уништи свет), која се може само огњем уништити. Таква змија, именована као Ахи Будхна, на више места описана је у „Ригведи”, древној индијској књизи религиозних химни. У ведском, као најстаријем познатом индоевропском језику, име те змије значи змија дубине (основе или корена), где је будхна – дубина, а ахи – змија. Ахи је исто што у старогрчком єхис, авестинском ажи, старословенском ож (отуда и аждаха: змај), а будхна има исто значање као и авестинско буна, старогермански бодам, немачки боден или старогрчки пидмен. У речима будхн (староиндијски) и дубен (прасловенски), које значе дубина, није само звуковна сличност. Овомє у прилог иде и грчки мит о Питону, змијоликом сину Геје (Земље) и Тартара (подземног бездана). Грозоморног Питона, зато што је уништењем пријетио људском роду, убио је Аполон и сахранио га у Делфима под купастим каменом који је сматран за средиште свијета, начинивши на том месту пророчко светилиште и установивши питијске игре, у спомен на ту побједу.
По томе су, како је установио руски научник В. Н. Тапоров, дио истог митолошког низа старогрчки Питон, древноиндијски Ахи Будхна и српски бадњак. Тако је бадњак оличење борбе против уништења, што је одсликано и у српским обичајима и обредима везаним за њега. Бадњак, који је најчешће храстово дебло, пањ или грана, сијече се свечано, у ћутању, пре изласка сунца, и тако да падне у правцу истока, као жртва излазећем сунцу, а његово паљење, посипање житом, преливање медом и млеком, првенствено служи поспешивању плодности и рода, представљајући истовремено и прелаз из старе године у нову.
Овај важан годишњи чин, какав у неком од облика имају сви, не само индоєвропски народи, током вијекова, упркос толиким дјеловањима којима је спирано и затирано све што је дохришћанско митолошко наслеђе, у Срба је очуван у изворној непомућености, обогаћеној новим изразима радовања животу. Пренето из праискони, празновање Бадњег Дана је величанствено сведочанство остатака старе српске вјере и древне индоєвропске митологије, складно стопљено с каснијим религијским наносима, што се најразговјетније види на тешко дељивој празничној целини Бадњег дана и Божића. Нико није боље изразио изнимност овог празновања од јунака Његошевог драмског спєва „Горски вијенац”, слепог игумана Стефана, који, прихвативши се гусала, на Бадње вече
Овако пјева:
„Нема дана без очнога вида,
Нити праве славе без Божића”,
и нико као В. Чајкановић није убједљивије показао да су, уз славу или крсно име, Бадњи дан или Божић најпознатији и најпопуларнији празници у српском народном календару, наслијеђени из религије наших давних предака, с том разликом што је слава претежно породични помен предака, а Бадње вече општи у свеколиком народу. Нарочитост свеопштег празновања Бадњег дана и Божића види се још и из чињенице да се, међу свим празницима који се у српском народу светкују, па и оним најопштијима, попут Ускрса, Ђурђевдана, Спасовдана и Ивањдана, издвајају Бадњи дан и Божић као једини у којима нема других благданских примјеса. Тако ова два празника нису ничије крсно име, ни завјетни дан, ни єснафска слава, већ само Бадњи дан и Божић – најопштија светковина, свакога и свих, у цијелом српском народу.
Бадњи дан и Божић су пресјечна тачка не само у разданици једнога заноћивања, између једне вечери и јутра, између Вишенедељнога поста и седмица мрса које га смјењују, између двије године – кад се зачињє ново љето, већ је то и тачка пресјека два религијска погледа и обреднє праксе, с једне стране у знаку Христа, а с друге са остацима вјеровања из словенске прадавнине. Отуда су обичаји о овим празницима тако слојевити, а очувани су, иако у понєчєм противрјечни, зато што у свом полазишту имају исто циљно одређење – живот, тежњу за смисленим опстанком и напредовањем породице, њених чланова, имєтка, стоке, рода и усјєва, као и људске заједнице у целини.
Извор:” Годишњи обичаји у Срба”, Н. Недељковић, Београд, 2014. 20-23 стр