Умјетност и друштвене науке

БЕНЕДИКТ КУРИПЕШИЋ О СТАНОВНИЦИМА БОСНЕ 1530. ГОДИНЕ

“Даље, у поменутој краљевини Босни нашли смо три нације и три вјере. Прво су старосједиоци Босанци (Wossner); они су римохришћанске вјере. Њих је Турчин, кад је освојио краљевину Босну, оставио у њиховој вјери. Друго су Срби (Surffen), које они зову Власима (Wallachen), а ми их зовемо Зиген (Ћићи, Чичи) или мартолозима. Дошли су из мјеста Смедерева (Smedraw) и грчког Београда (griechisch Weussenburg) , а вјере су св. Павла (Sanndt Pauls). Ми их држимо такоде за добре хришћане, јер не налазимо никакву разлику између њихове и римске вјере.
Трећа нација су прави Турци. То су нарочито ратници и чиновници, који врло тирански владају објемна прије споменутим нацијама, хришћанским поданицима. Њих (хришћане) је турски цар, да само обрађују земљу, оставио досада у њиховој вјери (изузев оне које младост и лакоумност наведе да се потурче). Оставио им је и њихове свештенике, цркве и друге обреде.
Они нису били дужни да од земље коју обрађују дају какав други порез, осим годишње по једну угарску форинту, тј. 50 аспри од сваке куће. Али сада, ове године, пошто је освојио највећи дио Хрватске и велики дио Угарске себи потчинио, почео је оба споменута хришћанска вјерозакона да јаче отерећује и новим наметима, које ћемо сада побројати кињи:
Најприје, он узима сваке године, као што је обичај у Турској, из сваког мјеста или краја, треће, четврто или пето мушко дијете или дечака. При томе бира најљепше и најокретније, тако да се од оца и мајке, иако имају само једно дијете, одузима и то дијете, ако је само лијепо и окретно; док се родитељима, који имају по четворо или петоро ђеце, ако нису лијепа и окретна, остављају сва.
Друго, он узима сваке године од особе, младе и старе, особити порез од 30 или 40 аспри.
Треће, он узима по неколико аспри за сваку главу стоке, на сваку њиву, врт, ливаду и вршај; исто тако узима и на свака врата у кући по неколико аспри. То ради тако, да се понеки пут претјера свака мјера. Осим тога, Турчин не да више да се цркве поправљају или нове зидају. На тај начин мисли он да их присили да пређу на његову вјеру.
Због тога су поменути хришћани обију вјерозакона врло незадовољни, па се може разумјети да би се врло радо одатле преселили у хришћанске крајеве. То се може наслутити и по томе што су нама, кадгод смо долазили до њихових кућа, не само своје куће уступали, него нам се и много тужили на све невоље што су трпјели од великог турског зулума (често су Турци пред нама немило тукли не само старе него и младе, па и жене). Зато често нису смјели јавно примити од нас ништа. Примали су само оно што смо им криомице давали. Уз то нам тајним знацима говораху да би радије били код нас, него овдје. ”

 

Б. Курипешић, Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530, 26-28. (превео са њемачког Ђорђе Пејановић)