БИТКА НА ПОЉУ ИЉЕВУ 24. АПРИЛА 1849. ГОДИНЕ

Аутор: Јован Петровић

 

Битка на пољу Иљеву, које се пружа на банатској равници између насеља Башаида, Меленаца и данашњег Новог Милошева, вођена је на хришћански празник Побусани Понедељак односно 24. априла 1849. године. Спада у групу битака које су водиле српско-аустријска и мађарска војска током револуције у Хабзбуршкој монархији 1848-1849. године.

Ова битка заправо представља завршни део борби око Великокикиндског Диштрикта, аутономне територијалне јединице основане 12. новембра 1774. године од стране аустријске царице Марије Терезије која је махом била насељена Србима, током велике и снажне офанзиве мађарске револуционарне војске на територију Српске Војводине која је почела крајем марта 1849. године.

Велика офанзива мађарске војске је опет била последица квалитетних кадровских измена унутар њеног високог официрског кора после међусобних борби са царском војском аустријске владарске династије Хабзбург код Каполне (26-28. фебруара 1849. године) и Солнока ( средина марта 1849.) године. Већ 26. марта 1849. године мађарска војска продрла је до линије која се протезала од Ђале до Српског Крстура у данашњем
српском делу Баната. Заузимањем Крстура начета је територија Диштрикта. Пред мађарским снагама војска и штаб генерала Кузмана Теодоровића повукли су се јужно, ка Великој Кикинди. Генерал Теодоровић је свој штаб сместио у Мокрин.

У исто време мађарска војска наставља освајање и продор у Бачкој и до 3/4. април 1849. године већ је била у Србобрану, Турији и Надаљу. Док је командант ове мађарске војске Мориц ,,Мор" Перцел боравио у Србобрану у шајкашкој области на југоистоку Бачке се ствара снажно војничко и официрско језгро војске Српске Војводине и српске добровољачке војске из Кнежевине Србије на челу са генералом Ђорђем Стратимировићем и Стеваном Петровићем Книћанином, једним од важнијих политичких личности у кнежевини тога времена.

У Тителу, једном од два командна центра граничарске јединице Шајкашког батаљона који су по својој намени били речна и копнена борбена формација, 9. априла 1849. године Ђорђе Стратимировић по одобрењу свог ранијег политичког непријатеља карловачког патријарха Рајачића постаје главнокомандујући над Книћанином и Миливојем Петровићем Блазнавцем и над још око 4 000 људи који су уз себе имали 35 топова. Он појачава дисциплину у војсци, са нарочитим акцентом на радикално кажњавање за дезертерство и деморалисање док са друге стране са истим жаром подстиче борбени дух и мотивацију за борбу убедљивим војничким беседама и охрабрујућим покличима.

Тителски/Мошоринска брег, локална висораван на којој је прибежиште нашло око 40 000 српских избеглица махом са севера Бачке, постаје својеврсна тврђава а линија испод ње од околних насеља Вилова до Мошорина фронт на коме ће од 13/14. априла 1849. године, почети битка између српске и мађарске војске у којој је мађарска страна одбијена, како због квалитетног оружаног отпора тако и због брдско-мочварног терена који је ишао више на руку браниоцима него нападачима.

Треба само напоменути да је у то доба један крак Тисе се пружао од Мошорина, дуж брега са својим ушћем у Дунав код Гардиноваца. Тител је био позадинска база и резервни положај са којег се држала веза са Сремским Карловцима, речним путем преко Тисе и Дунава, као неком врстом престонице Српске Војводине где је столовао и патријарх Рајачић.

После неколико неуспешних напада, генерал Перцел је правилно проценио да оваква ефикасна одбрана српских положаја ће се теже извести уколико се висораван окружи и браниоци којих је било мање од нападача развуку на ширем простору. Ово окружење је било изводљиво једино ако мађарска војска доврши освајање Баната па да затим удари и из правца Перлеза преко Тисе.

Место где је почела битка у Шајкашкој, некад и сад

Зато генерал Перцел одлази на север и 21. априла 1849. године прелази Тису код Аде и улази у Банат. Са њим је и око 5000 војника и 16 топова а код данашњег Остојићева му се придружују још четири пешадијске и две коњичке бригаде са 8 топова. Ова удружена мађарска војска сукобила се 23. априла 1849. године код Мокрина са српском војском коју је водио пуковник Лазар Зубан и нанела јој пораз. Штаб генерала Теодоровића је напустио Мокрин и истог дана падају и Мокрин и Велика Кикинда у мађарске руке. Преостали делови српске војске су се повукли југозападно, у близину данашњег Новог Милошева и на поље Иље(Иљево) код Башаида. На чело иљевачке војске стаје капетан Тодор Лазић.

 

Сутрадан односно тог 24. априла мађарска војска је напала српске положаје. Иако српској војсци не мањка храбрости, оружја и артиљерије није било као код мађарске војске а и бројчана предност је била на њиховој страни. Ово најбоље показује податак да је трећина српске војске на Иљеву са собом имала само пољопривредне алатке као оружје односно да су то били локални, махом башаидски, сељаци који су хтели да на било који начин припомогну одбрани. Затим се десио пех да су српски малобројни топови отказали после првих пуцњева а врхунац неповољности десио се кад је на бок српских положаја из правца Торде ударила једна група мађарских коњаника која се ефикасно и скоро неприметно ту пребацила док се битка развијала.

Капетан Лазић је схватио да се морају повући и тада је наредио да се војска наизменично повлачи и пуца и да на тај начин онемогући непријатељској коњици да развије убитачну брзину гоњења против које пешадија која бежи стихијски и неорганизовано је скоро немоћна. Они који су га послушали су остали живи и повукли су се у правцу Меленаца. Међу њима се истакло неколико добрих нишанџија а један од њих је и Сава Вујин из Меленаца који је неколико коњичких напада онемогућио тако што је убијао предводнике тих јуриша. Сава је у својој убитачности чак успео да онеспособи и једну топовску посаду али тај топ Срби нису успели заробити. Након повлачења и прекида борбе на Иљевачком пољу и остатку равнице око Башаида и Меленаца је остало да лежи 198 погинулих војника. Неки су погинули у борби а неке је мађарска коњица исекла док су се повлачили јер нису послушали или нису чули наређење капетана Лазића.

Отпор српске војске у Банату је настављен али је мађарски удар био исувише снажан да би се зауставио. До 10. маја 1849. године, када је пало Панчево, мађарска војска је контролисала цео Банат. Они српски војници из Баната који су избегли заробљавање, међу којима су и они који су преживели битку код Иљева и све борбе до поменутог пада Панчева, пребацили су се у Срем а одатле су отишли или у војску под командом бана Јелачића или су пребачени на фронт код Мошорина и Вилова где је од 14. маја 1849. године команду преузео Стеван Петровић Книћанин.

У нападима мађарске војске код Мошорина погинуо је Кикинђанин Тома Јанков, док су из једног напада на Тител из правца Перлеза погинули његови земљаци Стеван Гавранов и Јоца Сударов. Сва тројица су врло вероватно учествовали у борбама код Кикинде, Мокрина и на Иљевачком пољу 1849. године. Они који су били код Јелачића, под чијом командом од 14. маја 1849. године био и генерал Ђорђе Стратимировић, су 12. јуна 1849. године ушли у Нови Сад који је истог дана готово уништен након бомбардовања
мађарских снага са Петроварадинске тврђаве.

Учесник у борбама српске и мађарске војске у Банату од 23. априла до 10. маја 1849. године био је и тада малолетни Георгије Јакшић, потоњи сликар, књижевник и интелектуалац кога знамо и као Ђуру Јакшића. У његовом стваралаштву приметна је снажна родољубива црта а засигурно су јој темељи ударарани и тог пролећа 1849. године.

Није познато да ли је он сам био учесник битке на Иљевачком пољу али се свакако може
урачунати у саборце учесника те битке. Један од њених сведока, сличне песничке душе
као и сам Ђура, написао је следеће стихове:

,,Ој Иљево, Иљево
сведиштриктско Косово
Чувај кости див-јунака
диштриктских момака”

Ђура Јакшић

Недуго након битке погинули војници сахрањени су са леве стране пута између Башаида и
Меленаца у заједничку гробницу. На иницијативу омладине Диштрикта и локалног
становништва из Башаида подигнут је зидани споменик на том месту 1863. године који
је приликом дограђивања система канала Дунав-Тиса-Дунав немарно срушен 1970.
године. Нови споменик на улазу у Башаид са меленачке стране подигнут је 2000. године.