ВЕРСАЈ- НАЈЛЕПШИ ДВОРАЦ НА СВЕТУ

Аутор: Малиша Миљанић.

Када неко помене Версај, нама историчарима прва асоцијација буде мировни уговор који је тамо потписан 28. јуна 1919, а којим је званично окончан Први Светски рат. Е сад, овога пута ћемо преварити интуицију и детаљно се посветити историјату и описати све грандиозне лепоте овог дворца.

Прилике које су претходиле градњи дворца нису биле бајне. Крај је био мочваран и нездрав, јер нигде у ближој околини није било воде. Грозница је харала, а оскудно растиње успело би тек да сакрије понеку животињу коју би Луј ХIII ловио са својим дворанима. Једина значајна зграда био је краљевски ловачки павиљон. У том негостољубивом крају је Луј ХIV наредио да се сагради Версај, најлепши дворац, симбол апсолутизма, који је истовремено одисао хармонијом.

“Краља Сунца” нису бринули проблеми, који су били махом техничке природе. У Француској је његова воља била меродавна, и, по његовом мишљењу се радило само о правим људима и довољно средстава да би се на непрепоручљивој, безводној површини, саградило овако грандиозно дело. Архитекта Ле Вау је 1661. почео са радовима на првом делу изградње, а помагао му је сликар Ле Брун, који је био одговоран за материјал, те и Ле Нотр, који се бринуо о обликовању вртних засада и водоскока у огромном врту. Краљ се интересовао за све. Готово сваког дана се појављивао, благо непријатан али марљив, и заинтересован да на градилиште дође да прими извештаје о радовима. Ништа га није могло обесхрабрити- ни велики трошкови, који су га приморали да своје сребрно посуђе искује у новац, нити масовна грозница међу радницима, нити масовна бекства радника, између 1678- 1684, због хладних зима.

Више од 40.000 људи, доведених из свих покрајина Француске било је запослено у част Краља Сунца. Више хиљада коња вукло је кола пуна камења, греда и мермера. Трошкови изградње, износили су, изражено данашњим динарима, око 200 милијарди. Мало- помало, настала је палата какву није поседовао ниједан владар. Била је то зграда са 580 метара дугим главним прочељем, 375 прозора, 13 огромних дворишта, помоћним зградама и зградама у изградњи.

Архитекта Жил Ардуен- Мансар довршио је, као Ле- Вауов наследник, изградњу дворца. Сликари, вајари, златари, ковачи и фасадери, заједно су створили здање чији је квалитет био до тада невиђен. Преоладавале су бела и златна боја. Не само да су зидови блистали у белини и злату, већ су и водене богиње, које су се налазиле изнад мермерних водених корита у врту, позлаћене по краљевој наредби, а златни орнаменти обавијали су мансарде на крову, па се такве прозорске избочине, све до данас називају по архитекти Ардуен- Мансару.

Нечувену техничку раскош захтевала је изградња водоскока. Будући да у близини дворца није било воде, требало ју је довести из Сене. Код Марлија је била изграђена велика пумпа, која се састојала из 221 мање и доводила је воду све до 162 метра високих обала. Одатле је у Версај свакодневно текло 6000 кубика воде. Пумпа са Марлија, коју је пројектовао техничар арапског порекла- Рене Ренекин Суалем, радила је беспрекорно све до 1804. када је реконструисана, и потом је издржала још 60 година. Преживела је и пропали покушај да се вода доведе из Евреа.

Дана 6. маја 1682. Луј XIV је заувек преселио свој дворац у Версај- двор препун сјаја, без кога је немогуће замислити монархију Краља Сунце, као што се са другe стране не може замислити двор без Версаја. Припадници најугледнијих племенских породица препирали су се за част да могу служити краљу.

Племство се покорило традицији, која није била мање строга од шпанске традиције, већ је било поносно што може служити краљевском култу. Устајање, време јела, полазак на спавање- све је то представљало свечаност која се непрестано извршавала у непромењеном и строго одређеном обреду. И кад би неки дворанин пролазио кроз собу краља, идући крај његовог кревета, савио би колено као да је у цркви пре олтаром, истицали су краљеви савременици. Свечаности пуне сјаја одржавале су се у многобројним просторијама те огромним дворским вртовима.

Версај са суседним дворцем у Тријанону није био само средиште светковина једног веселог дворског друштва. Одавде се, на одређеној удаљености ка народу и Паризу- владало Француском и заповедало војском у многим ратовима. Версај је своју важност задржао све док није, на почетку револуције, Луј XVI, октобра 1789. доведен у Тиљери.

У трен ока, преполовио се број дворана Версаја. У рату 1870-71, двор је био седиште немачког генералштаба. Јануара 1871. је у дворани са огледалима је прокламовано поновно успоствљање немачког царства. У истој тој дворани ће, скоро пола века касније, бити потписан уговор између зараћених страна Првог рата.

Версај је данас музеј и туристички објекат јаке привлачне снаге. Шенбрун у Бечу, Краљевски дворац у Мадриду, Казерта код Напуља, Сансуси у Потсдаму- свугде су се налазиле грађевине у стилу Ардуен- Мансара, али ни једна никада није достигла лепоту, величину, сјај и раскош Версаја.