“Монашки идеали уклапају се у дубоко усађене тенденције византијског друштва. Одбацивање овоземаљског света, породице и било какве имовине открива да је реч о схватању које овоземаљски свет подређује божијем царству, јединој правој отаџбини хришћанина. Живот у друштву, као извор забаве, обележен грехом, удаљава човека од Бога и онај ко га напусти начинио је први корак ка спасењу. На другом месту је однос према телесном. Аскезом монах контролише своје страсти, посебно прождрљивост и похоту, став, нешто наглашенији, али близак византијском ставу према телесном и сексу. Одбацујући сваки дуализам, византијски хришћани залажу се за достојанство тела и вредност брака. Али, тело се мора контролисати и прочистити. Иако је брак добар, постоји увек присутна опасност да он човека одврати од Бога. Пожељнији је целибат, или још пре девичанство. Слика тела којој Византија даје предност јесте слика аскетског тела, измењеног постом и животном строгошћу.
Треће одрицање, оно од властите воље, чини темељ послушности према надређеном. Оно се испољава кроз однос учитеља и ученика, духовног оца и његовог „детета“ које се, отварајући се свим својим мислима према њему, предаје његовом суду. Чини се као да су монаси били стручњаци за духовно усмеравање лаика, мушкараца и жена без разлике, што се може сматрати једним од показатеља њиховог утицаја у друштву.
Ослободивши се телесног и овоземаљског света, овладавши својим страстима (apatheia, бестрашће), живећи у мировању, монах може да се сједини с Богом. Институционалној цркви и сакрементима супротставља се монаштво са својим харизмама, и тим супротстављањем, које је повремено бивало и извор напетости, могуће је објаснити углед монаха у Византији. На основу харизми приписиваних појединим монасима попут тавматургије, чудотворства, изникаю је лик карактеристичан за византијски свет, лик светог човека. Харизме којима је монах обдариван ради истрајавања у личној аскези или чињења чуда уклапале су се у логику манастирске духовности. Али, исто тако, очигледан је начин на који аскета, склањајући се од света, кидајући везу с друштвом и намећући себи искушења која су га разликовала од осталих људи, у очима својих савременика обезбеђује себи место посредника између људи и Бога и оних који поседују посебне моћи. У сусрету са светом од којег бежи, свети човек усмерава погледе других људи и стиче међу својим посетиоцима огроман углед који се пресликава на целокупан манастирски свет, будући да су чуда која је чинио схватана као спектакуларни израз различитих благослова које су монаси својим начином живота и својим молитвама усмеравали на Царство.
Монаштво је несумњиво често било далеко од идеала за које се залагало. Чак и у киновијским срединама, монаси су и даље поседовали лична добра, а почев од 6. века манастири постају велика непокретна добра. Начело одрицања од породице примењује се истовремено с једном много сложенијом реалношћу, тако да, иако монах по дефиницији прихвата целибат, он и након замонашења не одустаје од начела породичне солидарности. У имовини задужбине оснивачу и његовој породици припада повлашћено место. Дакле, историја византијског монаштва истовремено мора водити рачуна о идеалима апсолутног раскида са светом и духовне чистоте, али и о стварности у којој су монаси и манастири сарађивали с друштвом. Упркос свему, у очима Византинаца монашки живот, који пред смрт сви прижељкују, чини се савршеним обликом хришћанског живота.”
Извор: Ж.К. Моне, Б.Флизен, Византија- историја и цивилизација, Београд 2010, 265-269.