ВИЗАНТИЈСКО ЦАРСТВО У 7. ВИЈЕКУ

Велики ударац за Византију представљао је губитак великог дијела територија на истоку. Месопотамија, Сирија, Палестина и Египат су изгубљени већ у првим навалама Арабљана, а тиме је и стање у Малој Азији постало климаво. Наиме, то стање ће се побољшати послије побједе Византије пред Константинопољем 70-их година 7. вијека када наступа промјена. Ова побједа значила је пораст значаја Мале Азије за царство и саму престоницу. Ова област је сада представљала језгро моћи Византије и главни бедем ове цивилизације. Од ње је, како каже Острогорски, зависио опстанак средњовјековне Византије. Иако је трпила нападе споља, у суштини никад није била трајно покорена у овом периоду.

Значај Мале Азије огледа се и у томе да је баш овдје ново тематско уређење видјело свјетло дана. Прве теме Анатолик, Арменијака, Опсикија и Тракисион су настале на овој територији и временом су се дијелиле. За разлику од изгубљених источних провинција, које су у вјерском смислу одвајале од остатка царства, Мала Азија је била прилично вјерски хомогена. Управо је та разлика, између халкедонске Мале Азије и претежно монофизитских источних провинција, утицала на релативно лак пад Сирије, Месопотамије, Палестине и Египта.

Док је Мала Азија била ослонац и бедем византијске моћи и културе, стање на Балкану је било потпуности другачије. Још за владавине Јустинијана, запостављање ових територија било је очигледно. Кроз седми вијек је ово такође видљиво, посебно када се тематско уређење доведе у питање. По мишљењу Острогорског, неуспјела акција цара Маврикија на Дунаву и Фокина владавина, довеле су до краха старог уређења на Балкану.

Талас Словена који је био интензиван током шестог вијека, сада је био још већи и Словени су преплавили Балкан. Старосједиоци су се дијелом асимиловали или су бјежали у планине или поморске градове ради заштите. Унутрашњост Балкана била је опустошена, као и сви већи градови. Дио приморских градова се још држао, али је готово сва околина била насељена словенским племенима. Све нас ово наводи да закључимо, да праве организоване власти Византије на Балкану није постојао у овом периоду. Балкан је био препун словенских области ткз. Склавинија. Међутим, Склавиније нису имале суверену власт, оне нису биле организоване државе и управо је то омогућавало да Византија фиктивно одржава суверенитет. Претензије Византије на ову област нису нестале, али је било јасно да у овом тренутку нема конкретне власти. Ово стање ће се промјенити ступањем Бугарске на историјску сцену око 680. године. Оснивање бугарске државе значило је проблем око борбе за превласт над Склавинијама.

У дјелу Константина Порфирогенита „De administrando imperio”, упорно се наглашава да су племена Срба и Хрвата била вјерна византијском цару, а никада бугарском владару. Он је тиме упорно покушавао да докаже да су ова два велика племена признавала врховну власт Византије. Ипак, битно је напоменути да су односи Словена и Византије били врло промјенљиви, што ће се показати истинитим и у наредним годинама.

Још један битан извор јесте спис „Чуда Светог Димитрија”. Ово дјело нас информише о македонским Словенима и њиховој активности у околини Солуна и њиховим продирањима скроз до југа, до Пелопонеза. Познати су напади Словена на Солун, који су били безуспјешни. Тек 658. ће цар Констанс II покренути једну контраофанзиву на Словене, о чему говори Теофанова хроника. Према овом извору је цар поразио Словене и натјерао их да признају суверенитет Византије. Острогорски ово наводи као доказ да Словени нису претходно томе признавали власт, као и да се овај мир није дуго одржао. Рат Византије и Словена ће се наставити и у наредним вијековима. Након Констанса, и цар Јустинијан II је покренуо напад на Склавиније и имао је успјеха у томе, тријумфално је ушао у Солун-град Светог Димитрија. Теофан наводи како је и он, као и његов дјед, покорио велико мноштво Словена и преселио их у Опсикију. До признања врховне власти Визаније је опет дошло, али као и прошли пут оно је било кратког вијека.

Такође је веома важно рећи да се тематски систем на Балкану успоставио нешто касније. Тако да можемо рећи, да су се Склавиније налазиле ван сфере царске непосредне управне власти. Без тематског уређења, власт Византије није готово ни постојала. Тек ће се 680.године формирати прва балканска тема Тракија, што Острогорски доказује кроз спомен писама цара Јустинијана II и папе гдје се спомиње само један стратег са Балкана. Не зна се сигурно када је настала и друга балканска тема Хелада, али се њено креирање ставља у период од 687. до 695. године. Овакво стање остаје исто до краја седмог вијека. Унутрашњост Балкана је и даље била препуна Словена и била је одвојена од византијске власти, али под великим утицајем византијске културе и цивилизације.

На Западу је моћ Византије ослабила продором Лангобарда у Италију 568. године, међутим то није значило да се Византија одрекла својим претензија. За вријеме цара Маврикија је било јасно да цар покушава да одржи стару традицију о цјеловитости царства, али је у исти мах било јасно да је цар доводио у питање битност Запада. Центри византијске моћи на Западу били су Равенски и Картагински егзархати. Ипак, било је очигледно да се моћ царства налазила на истоку. То је и Маврикије знао; свог старијег сина Теодосија је поставио у Константинопољ, а свог млађег сина је желио да види као цара Старог Рима. Он није био једини који је размишљао о положају престонице, наиме Ираклије је чак планирао да престоницу премјести у Картагину. Његов план се није остварио, али је то био јасан показатељ о стању на истоку. Његов насљедник Констанс II је испунио план и премјестио је престоницу у Сиракузу. Тако је био у стању да има преглед у Италији гдје су Лангобарди, али и преглед Картагинског егзархата којем су пријетили Арапи.

На крајњем Истоку су вођене борбе прво са Персијанцима, а у каснијим временима и Арапима. Већ у 6. вијеку су Византинци дошли у контакт са бугарско- оногурским племенским савезом, или како то Острогорски наводи са Орханом. Орхан је био владар бугарске државе, који је 619. године дошао у Цариград и примио хришћанство. Ираклије је био његов крштени кум и дао је Орхану титулу патриција. Поред њега се у изворима помиње Куврата, синовац Орхана . Поред њих, Византија је ступила у одличне односе са Хазарима. То доказује и дочек Ираклија код Хазара, који су га дочекали проскинезом. Цар их је даровао и нудио брак њиховог вође и његове сестре. До брака није дошло због изненадне смрти хагана. Послије Ираклија, познат нам је брак Јустинијана II и Хазаркиње Теодоре. Поред њега је и познат брак цара Константина V и хазарске принцезе из ког је рођен будући цар Лав IV, који је носио надимак „Хазар”. Ови добри међусобни односи имали су и политичку позадину јер су се на тај начин заједнички опирали нападима Персијанаца и касније Арапа.

Царство је прошло кроз битне промјене, као што је добијање новог тематског уређења које се приписује цару Ираклију. За вријеме овог утицајног цара, царство је културолошки и лингвистички постало грчко, али по свом националном саставу је оно дефинитивно било и остало мултинационално.

Разни досељеници и варварски народи су са собом донијели своје обичаје и утицали су на цијепање царства, али је неминовно да су и они већим дијелом примили византијску културу и пришли су византијској цивилизацији. Многе неромејске вође ће се мијешати за припадницима византијских владајућих породица и тако ће постати дио ове хијерархије. Византија ће многе народе привести на хришћанство, а управо тај утицај ће се одржати и послије краха саме Византије па и све до данас.

 

Аутор: Тамара Ћ.

 

Извори:

• Г. Осторогорски, Историја Византије, Београд 1998, 109-156.
• Г. Осторгорски, Сабрана дела II-V, Београд 1969-1970.