ВИЗАНТОЛОШКИ ИНСТИТУТ САНУ

Појачано занимање наше научне средине за историју Византијског царства, крајем XIX и почетком XX вијека, довело је 1906. године до оснивања Катедре за византологију, треће те врсте у Европи. Сљедећи важан корак у институционализовању ове истраживачке дисциплине учињен је послије Другог свјетског рата. Када је 1947. основан Историјски институт, византологија је била једна од његових секција. Убрзо је Комитет за научне установе, Универзитет и високе школе при Влади НР Србије дао иницијативу да се Византолошка секција Историјског института реорганизује, прошири и издвоји у самосталну установу, у Византолошки институт, на челу са Георгијем Острогорским. Предсједништво Српске академије наука подржало је овај приједлог и пошто су обављени сви припремни организациони послови, Академија је већ у марту 1948. званично поставила Г. Острогорског за управника Византолошког института, а у мају потврдила листу првог Научног савета, који су, поред управника, сачињавали академици Драгутин Анастасијевић, Никола Радојчић и Јован Радонић, и дописни чланови Виктор Новак и Милан Будимир. Према плану рада, који је састављен на првим сједницама Научног савјета, предвиђено је да Институт обавља следеће научне задатке: Издавање серије Византијски извори за историју народа Југославије; Проучавање веза између византијске и наше средњовјековне књижевности; Проучавање и издавање повеља; Издавање Зборника радова и других публикација, пре свега Посебних издања; Подизање кадрова; Сарадња са сродним установама у земљи и византолошким центрима у иностранству и Попуњавање стручне библиотеке.

Правни положај Института се мијењао: најпре је био у саставу Академије, од 1961. дјеловао је као самостална научна установа, а 1972. поново ступа под окриље Академије у статусу научне јединице. У раздобљу од безмало педесет година Институт је имао два директора. Од оснивања 1948. до своје смрти 1976. на његовом челу се налазио академик Георгије Острогорски, а почев од 1976. Институтом руководи академик Божидар Ферјанчић. У раду Института учествовао је велики број сарадника. Стално запослени су били: научни савјетник Иванка Николајевић, историчар умјетности која се првенствено бавила ранохришћанским споменицима, Фрањо Баришић, класичар који је касније прешао на Филозофски факултет али је остао сарадник Института, Лидија Томић, историчар уметности, Мила Рајковић, Бариша Крекић, углавном окренут историји Дубровника и његовим везама са источним Средоземљем (он је најпре прешао на Филозофски факултет у Новом Саду, а потом у САД), Борислав Радојчић, асистент и библиотекар Института. Као спољни или хонорарни сарадници, у раду Института учествовали су: Јадран Ферлуга, Божидар Ферјанчић, Мирослав Марковић, Јованка Калић, Сима Ћирковић, Љубомир Максимовић и Иван Ђурић. Осим њих, Институт су посебно задужили академици Никола Радојчић, Михаило Динић, Светозар Радојчић, Војислав Ј. Ђурић и дописни члан Иван Божић. Данас (1997-те прим. приређ.) су у Институту стално запослени следећи сарадници: дописни члан Гојко Суботић, који се бави проучавањем уметности Византијског царства и јужнословенског света у средњем вијеку, као и ктиторским натписима, научни саветник Мирјана Живојиновић, историчар Свете Горе и сарадник на издавању аката архива атоских манастира, виши научни сарадник Нинослава Радошевић, историчар византијске књижевности и њених веза са словенском књижевношћу, научни сарадник Радивој Радић, превасходно окренут проучавању позне Византије и њених односа са јужнословенским сусједима, истраживач-сарадник Душан Кораћ, који се бавио Светом Гором под српском влашћу а сада припрема докторат из византијске историје ІХ стољећа, истраживач-сарадник Сања Мешановић која је урадила магистарски рад из касновизантијске историје, истраживач-приправник Ида Тот, усмјерена на истраживања античке традиције у византијској и словенској књижевности, истраживач-приправник Бојана Крсмановић, која изучава војно племство у XI веку, и истраживач-приправник Срђан Рајковић, који спрема магистарски рад о византијској аристократској породици Вријенија. У раду Института као спољни сарадници учествују и Љубомир Максимовић, Александар Поповић и Срђан Пириватрић.

Један од значајнијих подухвата Института било је организовање XII свјетског византолошког конгреса у Охриду у септембру 1961, који је према мишљењу многих учесника био један од најбоље организованих у вишедеценијској историји оваквих научних окупљања. Сарадници Института су активно учествовали на свим међународним конгресима византолога који се одржавају сваких пет година. У Институту постоји и дугогодишња пракса да се као гости позивају најугледнији византолози из других земаља уз обавезу да одрже предавање. Своје најновије резултате на трибини Института саопштавају и наши медиевисти. Од 1950. Институт редовно сарађује са најстаријим византолошким часописом Вyzantinische Zeitschrift, познатом по исцрпној библиографији, припремајући обавјештења о свим радовима из области византологије који се објављују у нашој земљи.

Институт располаже и веома богатом библиотеком чији су почетни фонд чинили завјештање академика Филарета Гранића и поклон Потпуне гимназије у Панчеву. Захваљујући веома разгранатој размјени са сродним установама у земљи и иностранству Институт добија најважније периодичне публикације и књиге из византологије. У фонд библиотеке ушли су и легати Георгија Острогорског, Фрање Баришића и Крене де Јонга, а и Гордана Бабић је своју библиотеку оставила Институту.

Данас је Византолошки институт САНУ ангажован на дугорочном научноистраживачком пројекту Византологија који финансира Министарство за науку и технологију Републике Србије. У оквиру тог пројекта стални и спољни сарадници Института проучавају теме из следећих потпројеката: Историја Византије и византијско-јужнословенских односа; Византијски извори за историју народа Југославије; Византијска књижевност и средњовјековни грчки језик; Византијска и поствизантијска умјетност.

Издавачка дјелатност Института прије свега обухвата објављивање Зборника радова Визаншолошког института (ЗРВИ), једине периодичне публикације у нашој средини која је искључиво посвјећена средњем вијеку. Од 1952. до 1996. изашло је 35 бројева у 33 (до 2023. године 59 – прим. приређ.) свеске (један број је објављен у двије свеске, а било је и четири двоброја). На иницијативу Г. Острогорског, утемељена је капитална едиција Византијских извора за историју народа Југославије, у којој су, поштујући хронолошки редосљед, прикупљане и по одређеном систему научно обрађиване све вести ромејских писаца које се односе на наш народ. До сада је изашло пет томова (I, II, III, IV и VI) док су V и VII свеска у припреми. Године 1951. покренута је серија Посебних издања Византолошког института посвећена најразличитијим темама из византијске историје и цивилизације. До сада су се појавиле сљедеће студије: Г. Острогорски, Пронија. Прилог историји феудализма у Византији и у јужнословенским земљама, Београд 1951; Ф. Баришић, Чуда Димитрија Солунског као историјски извори, Београд 1953; Б. Крекић, Дубровник и Левант (1280-1460), Београд 1956; И. Николајевић-Стојковић, Рановизантиска архитектонска и декорашивна пластика у Македонији, Србији и Црној Гори, Београд 1957; Ј. Ферлуга, Византиска управа у Далмацији, Београд 1957; Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Београд 1960; Г. Острогорски, Серска област послије Душанове смрши, Београд 1965; Д. Богдановић, Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Београд 1968; М. Живојиновић, Светогорске келије и пирѓови у средњем веку, Београд 1972; Љ. Максимовић, Византијска провинцијска управа у доба Палеолога, Београд 1972; Б. Ферјанчић, Тесалија у XIII и XIV веку, Београд 1974; Н. Радошевић, Шестоднев Георгија Писиде и његов словенски превод, Београд 1979; И. Ђурић, Сумрак Византије. Време Јована VIII Палеолога (1392-1448), Београд 1984; Р. Радић, Време Јована V Палеолога (1332-1391), Београд 1993; С. Мешановић, Јован VII Палеолог, Београд 1996. Осим поменутих издања, Институт је публиковао и три волуминозна тома аката XII међународног византолошког конгреса у Охриду (Actes du XIIe congrès international d’études byzantines, Oc- hride 10-16 septembre 1961, I-II-III, Београд 1963, 1964), као и Иконе из Југославије, Текст и каталог В.Ј. Ђурић, Београд 1961 (српско и француско издање).

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Баришић, Десет година Византолошког института, ЗРВИ 5 (1958) 219- 227; Г. Острогорски, Двадесетогодишњица Византолошког института, ЗРВИ 11 (1968) 1-8; Ф. Баришић, Академик Георгије Острогорски као организатор научних истраживања, ЗРВИ 18 (1978) 281-285; Љ. Максимовић, Развој Византологије, Универзитет у Београду 1838-1988, Бе оград 1988, 655-671; Р. Радић, Георгије Острогорски и сриска византологија, Зборник радова: Руска емиграција у српској култури ХХ века I, Бео град 1994, 147-153.

Р. Радић

Извор: Енциклопедија српске историграфије, Београд 1997, 144-146 стр

На фотографији преузетој са сајта Византолошког института САНУ: Георгије Острогорски