ВИНЧА – МЕТАЛНА РЕВОЛУЦИЈА ЕВРОПЕ
Бити макар једно љето истраживач на локалитетима Винча – Бело брдо код Београда или у Белолицу и Беливода код Петровца на Млави питање је међународног престижа у струци још од 1908, када је отпочела, велика авантура откривања винчанске културе.
Настала око 6.000 година пре нове ере на ширем простору Србије, Босне, Сјеверне Македоније, Бугарске и Румуније, винчанска култура, која је названа према најкомплекснијем локалитету у селу Винча надомак српске престонице, све доскора је сврставана у камено доба. Недавна епохална открића најстаријих рудника и пећи за топљење и обраду бакарне руде у источној и Јужној Србији, који припадају винчанском наслеђу, јасно показују да је велика метална револуција европске цивилизације почела на Балкану. Међу преисторијским рударима који су волели умјетност.
Винчанци су први становници Европе који су дефинисали своје место боравка, тачније стали,
настанили на локацији на којој ће живјети генерацијама. На самом локалитету Винча, у 10,5 метара високом културном слоју, констатовано је насеља, а сваки слој је дословно крцат ванредним алазима оружја, оруђа, накита, посуђа, ваза, фигура других предмета. Винчанци су своје куће градили од преплетеног прућа које су испуњавали блатом и глином. Занимљиво је да су се пећи понекад налазиле свакој просторији унутар дома, што је најстарији пример загријевања стамбеног простора у историји цивилизације.
Иако су примарно били сточари и земљорадници преисторијски становници Винче изузетно су се брзо развијали у смислу привредне, културне и друштвене дјелатности, па изненађује динамика у областима рударства и металургије, као и размене културних добара с другим племенима, и то на готово фантастичним растојањима од Карпата до Јонског мора. О томе посебно сведоче открића преисторијског „црног злата” у Винчи, односно нарочитог вулканског стакла црне боје – опсидијана. Овај ванредно оштар материјал, коришћен за сјечива различитих врста, премда су се од њега правили и бодежи и вазе, пронађен је у Белом брду у изузетно великој количини – налаз броји око 1.500 предмета, углавном малих оштрица за свакодневну домаћу употребу. О каквој је драгоцености реч и колика је била размена добара у подунавској Винчи постаје јасно кад се сагледа чињеница да опсидијан настаје хлађењем вулканске лаве и у Европи се може наћи само на Карпатима, у Егеју и централном Медитерану. Поред опсидијана, Винчанци су развили и нарочит афинитет за лијепе огрлице и наруквице од медитеранских шкољки, дивне ружичасте боје, које су такође увожене у Винчу негдје из Средоземља, јер су дунавске шкољке становницима Белог брда служиле искључиво за исхрану.
Тајанствени умјетнички дар
Поред рафинираног осећаја за артикле из других дијелова Европе, становници Винче његују изузетно висок ниво сопственог уметничког израза аутохтоне естетике и високе креативне вредности. Винчанци показују нарочиту љубав према умјетности, а дјела настала током трајања ове културе спадају у ред највиших умјетничких домета европске цивилизације у цјелини. У изради глинених фигура и керамике за свакодневну употребу винчански ствараоци испољавају риједак и врло дефинисан осјећај за лијепо. Рани проналазак начина да прераде живин сулфат цинабарит, од којег се добија такозвани црвени окер, једна од најстаријих земљаних боја која служи за бојење керамике и тканине, омогућио је винчанским умјетницима да фигуринама и употребним посудама поред необично савременог дизајна дају и карактеристичну теракотцрвену боју.
Још није могуће поуздано растумачити тачну намјену различитих глинених фигурина настајалих у Винчи дуже од једног миленијума, као што велику загонетку и даље представљају урези у овдашњој керамици познати као “винчанско писмо”. Иако немају очигледне полне атрибуте, ове фигуре, чија масовна продукција напросто збуњује, својим обликом сугеришу да су највјероватније у питању женска божанства или макар идоли који симболизују плодност. Проналажене су у свим деловима насеља, осим као прилози у гробовима. Лица су им дата сумарно, тотемски, облик је сведен, а израда минуциозна. Истовремено су и једноставне и мистичне, а с њиховом тајновитошћу у умјетности Винче једино се могу мјерити необични „поклопци”, култни пред облику људске или животињске главе цилиндриче или коничног облика, као једна врста керамичке која је вјероватно служила у ритуалне сврхе. Израђени с много духа и финоће, украшени су орнаментални урезима за које поједини истраживачи сматрају да представљају својеврсно писмо.
Винчанци су волели да се истичу унутар заједни својим богатством, увозном робом, накитом и друг статусним симболима. Живјели су удобно, а сахрањивали се у положају фетуса на боку, као да ће земља једном поново родити. Не само што су били добри риболовци, што показују поуздани трагови квалитетне исхране речном рибом и шкољкама, већ узгајали и једнозрну пшеницу, хранили су се прасетином и срнетином, разумели се у гљиве, мед и шумсково воће. Били су умјетници високог ранга, али прије свега први рудари преисторијског свијета.
Балканска револуција
Читава серија недавних открића на ширем простору винчанске културе, у Плочнику код Прокупља, а поготову у Белолицу и Беловодама код Петровца на Млави, потакла је археологе с британског Оксфорда и друге еминентне стручњаке из света да похрле у Србију. Открића рудника и пећи за топљење и прерад бакра у Беловодама и Белолицу, који се датирају у VI миленијум прије н. е., јасно показују да је винчанска култура најстарија металуршка култура Европе и да Винчанци прерађивали метал од самих почетака. Захваљујући овим епохалним сазнањима, настанак металног доба у Европи померен је за готово хиљаду по година у прошлост, а податак да је оно отпочело крајем IV миленијума прије н. е. на Блиском истоку, ка би се одатле проширило по Медитерану и даље је избрисан из историје. Јер револуција је почела Балкану. Започели су је преисторијски рудари винчанске културе на тлу данашње Србије.
Извор: Благо Србије, Београд 2012, 19-23 стр