ВИТЕШКЕ ИГРЕ У СРЕДЊОВЈЕКОВНОЈ СРБИЈИ

ВИТЕШКЕ ИГРЕ доспјевају у Србију упоредо са представама о витештву још прије витешких редова. У Византији су типично западњачке форме забаве и друштвености до те мјере биле прихваћене да је цар Андроник III могао рођење сина у јуну 1332. прославити приређивањем турнира у којима је и сам учествовао. Савременици нису били одушевљени, сматрали су то новотаријом, али су као Нићифор Григора упознали и употребљавали италијанску ријеч ђостра, јер није било домаћег назива за ту врсту егзибиција.

У српској средини се представе о витешким играма сусрећу у Александриди, роману о Александру Великом. Овај књижевни састав времену Александра Великог приписује обичаје и нарави средњовјековног витештва, што у српском преводу бива преточено у адекватне и доследно употребљаване термине: “Витези цара Филипа тркају се на коњском уристанији док он посматра с високије полати. Подигао је ради тога град: име јему драм, иже по србском језику наричет се потечиште.”

Смисао вјежби и такмичења био је у припремању за ратнички позив и вјежбање у гађању (“к воинству искушати се, в купе же и стрељати”). Са таквим представама повезане су биле и олимпијске игре, о којима се знало да су једне међу четири јелинске игре на којима “јуни витези искушаху се”. Вјеровало се да су у Олимпији била два кола (круга) у којима су се борили по четири или осам витезова и на тај начин су испитивали судбину. У српском преводу је употребљен термин торнати се: “четири в купе и ос’м торнајуште се.” Ријеч без сумње потиче из истог корена из кога и назив турнир. Млади Александар је, наравно, учествовао: “бре на олимбиском коле уристовати и витежство своје питати.” Касније је и сам послије неке побједе и за вријеме свечаности наредио да се одрже игре младих витезова: “повеле в редин од д’ни тор’нати се, други же д’н на клобук стрељати, иних же д’н некоју игру играху, јаже наричем се каруха.” У неким рукописима на том мејсту има проширење: “дивна же и чудна јест та игра зјело.”

Случај је хтио да остане сачувано неколико обавјештења и термина из којих се види да се нешто попут витешких игара приређивало у стварном животу. О Божићу 1435. у Приштини група дубровачких трговаца изашла је на “потечиште” (у латинским и италијанским актима уписано: poticissta, potiçiste, poticiste) које је објашњено као поље за коњске трке (campo a corer cavali). О њему се каже само да су около биле куће са сламним кровом (case pagliari). У актима који су настали због немилог инцидента каже се да је то по обичају трговаца, да је уобичајена светковина (festum consuetum) и да су неколико пута трчали с копљем на рукавицу која је била постављена. Није, дакле, клобук, као код Александра Великог, већ рукавицу требало захватити копљем. Светковина се извргла у невитешку тучу кад је један од учесника са коњем и копљем појурио на другог, а овај на њега потегао лук са стрелом. Умјешали су се и други и спријечили веће крвопролиће, мада је онај први нападнути, Тасовац Радмиловић, био рањен по лицу. Изјавио је послије тога да није Дубровчанин већ поданик деспота, тужио се кефалији приштевском Оливеру, па је један од Дубровчана био затворен док други трговци нису платили јемство.

Описани сусрет није био турнир већ игра позната у то време и на другим местима. Филип де Сведиверсис у опису Дубровника прича да на дан тог Влаха поподне “понекад мушка младеж постави сребрну алку од четири унче па на коњима трчи с копљима и тко три пут у трку захвати копљем прстен добија га. Да буде што више забаве и да би представа била што пријатнија, обично се узму три таква прстена и када нетко један прстен три пута захвати, објеси се други прстен и то се тако понавља док се сва три прстена не предају младићима који их у трку захвате копљима. Одјек ове врсте игара налази се у народној пјесми, а сињска алка је била такође каснији одјек.

О турнирима у Србији нису сачуване вијести, али казивање Константина Филозофа открива да је било извјежбаних бораца. Константин, наиме, зна о томе да пред краљем угарским на сабору свих кнежева један од витезова деспотових: “побарајет силнејших и вјенац побједе взјет.”

ИЗВОРИ: Српска Александрида, св. II, изд. Р. Маринковић – В. Јерковић, Београд 1985, 51-54, 56, 104, 578-579; Filip de Diversis, Opis Dubrovnika, пре- вео И. Божић, Дубровник 1973, 50 (друга глава че- твртог дела); Старе српске биографије XV и XVII века, превео Л. Мирковић, Београд 1936, 109.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Витешке игре у сред- њевековној Србији, Зборник КЈ 1, Београд 1959, 413-414, Додатак чланку о витешким играма у средњевековној Србији, на истом месту стр. 415-416.

Сима Ћирковић

Извор: “Лексикон српског средњег века”, Београд 1999, 84-85 стр