Фото: Милан Јовановић

Владан Ђорђевић био је најпре војни лекар и шеф хируршког одељења војне болнице од 1871. године, а од 1873. године обављао је дужност личног лекара кнеза Милана. У једном периоду био је и градоначелник Београда који је оставио велики траг у београдској историји. Најзаслужнији је за увођење водовода, канализације, калдрмисање улица, оснивач је Новог гробља за које је дао своје имање. Владан Ђорђевић, свакако је знаменит човек за српску историју. Ипак, дуго ниједна улица у Београду није носила његово име.

Владан Ђорђевић је рођен 21. новембра 1844. године у Београду од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Отац Ђорђе је био српског порекла, а мајка Марија била је рођена у познатој београдској породици цинцарског порекла. Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, то јест Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазда над православним становништвом. Из Беле Цркве су се доселили у Београд тридесетих година XИX века.

Nomen est omen

Ако је судећи по чувеној латинској пословици Nomen est omen или Име је знак, у Владановом случају је баш тако и било. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице, Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је Ђорђевић носио све до матуре, када је на предлог Ђуре Даничића почео да користи “народније” име Владан, као превод другог дела свог имена: кратија – владавина.

Фото: Википедија – Ђорђевић у младости као официр Војске

Први школовани хирург у Србији

Ђорђевић је уписао студије медицине у Бечу, а касније специјализирао хирургију, под утицајем Јосифа Панчића. Био је први школовани хирург у Србији. Како би се усавршио, затражио је дозволу од Србије да учествује у раду санитета током Француско-пруског рата. Не само да се усавршавао, него је и основао ратну болницу, што му је донело чин.

По повратку у Београд, почиње да ради као приватни лекар, али не задуго. Генерал Белимарковић га је пребацио у српску војску као војног лекара и Владан постаје први санитетски пуковник. Убрзо постаје шеф хируршког одељења војне болнице од 1871. године.

Оснива Српско лекарско друштво и покреће часопис “Српски архив за целокупно лекарство”. Од 1873. године, Владан је био лични лекар кнеза Милана. Један је од главних оснивача Црвеног крста у Србији. У Првом српско-турском рату био је начелник санитета Моравско-тимочке војске, а у другом начелник санитета врховне команде. Такође је био и начелник цивилног санитета Србије од 1879. године, а 1881. је испословао његову широку реформу. Учествовао је и у Српско-бугарском рату. Тешко је и побројати шта је Владан све урадио.

Лични лекар кнеза Милана

У време када је постао лични лекар кнеза Милана, почиње да се бави и политиком. За почетак, постаје градоначелник, а после министар просвете и привреде. Био је и дипломата – посланик у Атини па у Цариграду, данашњем Истанбулу. Опет се вратио у Београд, али овај пут на место министра иностраних послова.

Фото: Википедија – краљ Александар Обреновић и Владан Ђорђевић

Ред, рад, дисциплина и одговорност

Са абдикацијом краља Милана није престала политичка активност доктора Ђорђевића. Краљ Александар, коме је био и учитељ поставио га је за председника Владе. Међутим, Владан је дао оставку на све функције кад се краљ венчао с Драгом Машин. Из новинских написа тог доба стиче се утисак да није баш био популаран у јавности, а ни код Драге Машин, као ни код краљице Наталије. У Београду се причало како је лично поцепала неки акт којим је Владану Ђорђевићу краљ Милан давао виши чин.

Његови савременици описали су га као човека који је увек говорио оно што мисли, а да при том баш и није бирао речи. У сваком случају, он је био човек који је уздрмао све чега би се дотакао. Залагао се за ред, рад, дисциплину и одговорност. Њега нису волеле ни београдске домаћице, јер је увео строге казне за оне који не чисте траву испред куће, као и за остављање и бацање ђубрета насред улице.

Графика: Архив Народне библиотеке Србије – Песма “Отаџбина” у првом броју истоименог листа

“И овај камен земље Србије, што претећ небу дере кроз облак…”

Владан Ђорђевић је о свом трошку покренуо издавање часописа “Отаџбина”. Да би некако скренуо пажњу јавности на њега, позвао је Ђуру Јакшића, који је по свом бритком и оштром језику био сличан Ђорђевићу, и замолио га да му напише неки стих који ће служити као заглавље новог часописа. Тако је настао и часопис и чувена песма Отаџбина, у једној кафани, директно из душе и срца два генија.

У његовом часопису је већина српских писаца објавила своје првенце. Осим часописа, Владан је пуно писао на историјске теме, али и романе, приповетке и драме. Најважнији радови су: “Историја српског војног санитета”, “Крај једне династије”, “Српско-турски рат”, историјски роман “Цар Душан”, “Црна Гора и Аустрија 1814-1894”, “Успомене”.

У страху од Албаније

Два пута је био у затвору. Први пут на шест месеци 1906. године, а због наводног објављивања државних тајни у књизи “Крај једне династије”. У току Првог светског рата био је у аустријској конфинацији, ради русофилства од анексионе кризе из 1908. године. Владан Ђорђевић је предњачио у ширењу албанофобије у Србији. Он је приказивао Албанце као дивљаке који немају историју, као “европске црвенокошце” и стварао друге негативне слике.

Владан Ђорђевић је преминуо у санаторијуму у 86. години. Нажалост, усамљен, стар и болестан окончао је свој живот овај први српски школовани хирург. Иза Управне зграде Клиничког центра Србије налази се његова биста. То је нова, постављена 2004. године, јер је средином осамдесетих стара нестала. Било би поштено, да осим бисте, овај велики човек има и “своју” улицу, да се бар неко сокаче или можда чак и булевар зову по њему. Заслужио је.