ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ
ЋОРОВИЋ Владимир (15. октобар 1885, Мостар – 17. април 1941).
Основну школу и гимназију учио је у родном месту, а у Бечу је студирао словенску филологију, историју и археологију код Ватрослава Јагића, Милана Решетара и Констан- тина Јиречека (1904–1908). Био је један од најбо- љих студената, па му је припао златни прстен цара Фрање Јосипа, али га није примио у знак протеста због анексије Босне и Херцеговине. Пошто је одбранио дисертацију о Лукијану Му- шицком, промовисан је за доктора филозофије (1908).
Подстицај за књижевну делатност Ћ. је понео из Мостара, али научна интересовања код њега постепено односе превагу. По завршетку студија, у Минхену је усавршавао средњовековну историју и грчку филологију код византолога Карла Крум- бахера. Од 1909. радио је у Земаљском музеју у Сарајеву. За време Првог светског рата ухапшен је и осуђен на бањалучком велеиздајничком про- цесу. Провео је три године у заточеништву. Као сарадник Književnog juga у Загребу је дочекао ослобођење. Присуствовао је чину проглашења уједињења 1. децембра 1918.
Станоје Станојевић довео је Ћ. за ванредног професора народне историје на Филозофском факултету у Београду (1919). Редовни професор постао је 1921. у 36. години живота. Наредне годи- не изабран је за дописног, а 1931. за редовног чла- на СКА. Од 1933. до 1935. био је декан Филозоф- ског факултета, а затим ректор Универзитета у Београду (1935—1936). Погинуо је у авионској несрећи приликом напада Немачке на Југославију.
Ћ. се подједнако бавио новијом и старијом прошлошћу, укључујући и преисторијска раздобља. Писао је извештаје са археолошких ископавања, а Хисторију Босне I почиње прегледом сазнања о овој територији у неолитско доба. Овом дјелу за које је Ћ. годинама прикупљао грађу у Дубровачком архиву, претходило је неколико расправа: Бан Кулин, Бан Борић и његови потомци, Како је војвода Радослав Павловић продавао Дубровчанима Конавле (1423–1427), Питање о поријеклу Котроманића, затим монографија Краљ Твртко I Котроманић као и Ћ. приступна академска бесједа Територијални развој босанске државе у средњем веку која је била полазна основа и идејна потка Хисторије Босне. На темељу необјављене грађе из Дубровачког архива настале су расправе: Сребреница за владе деспота Стефана, Деспот Ђурађ Бранковић према конавоском рату, Женидба деспота Лазара, затим Сребреница у средњем веку која је објављена под туђим име- ном. Ранијој српској прошлости посветио је расправе: Кад је Часлав дошао на власт, Пишање о хронологији у делима св. Саве, Подела власти из- међу краљева Милутина и Драгушина 1282-1284. године. Плодан је Ћ. рад на епиграфици: Ушјецај и одношај између старих грчких и српских записа и натписа, Узајамне везе и утицај код старих словенских зайиса. Још три необјављена рада налазе се у његовој богатој заоставштини.
Ћ. се огледао у сродним научним дисциплинама – народној и средњовековној књижевности. Равноправно са фолклористима по струци сарађивао је у ГЗМ, Прилозима КЈИФ, Прилозима ПНП, Архиву за арбанашку старину. Прикупљао је и објављивао народне песме и приповетке, расправљао о историјским личностима у народном предању, изучавао мотиве. Из ове области издвајамо његову збирку Свети Сава у народном предању (1927).
Уз расправе из средњовековне књижевности Силуан и Данило II, српски писци XIV-XV века, Доментиан и Данило, Међусобни одношај биографија Стефана Немање, Житије Симеона Немање од Стевана Првовенчаног, објављивао је старе списе: О другом доласку Христовом, апокрифна апокалипса Јована Богослова, Списи св. Саве (1928).
Још као сужањ Ћ. је почео да сабира усмене исказе очевидца и страдалника за дело Црна књига. Пашње Срба у Босни и Херцеговини за време Светског рата 1914–1918. Истражујући у архивима Београда, Сарајева, Љубљане и Беча сабрао је богату архивску грађу коју је објављивао уз расправе, студије и монографије. Он је покренуо серију Дипломатска преписка Краљевине Србије али је успео да објави само прву књигу докумената из 1902. и 1903. године. У његовој заостав- штини налазе се сређени исписи архивске грађе у обиму од неколико хиљада страна.
Два синтетичка прегледа о прошлости уже домовине Ћ. је наменио ширем читалачком кругу: Босна и Херцеговина (1925) и Политичке прилике у Босни и Херцеговини (1939). Више радова посветио је обновљеној Српској држави (1804- 1918). Монографијом Велика Србија (1924) која је доживела друго издање под новим насловом Уједињење (1928), Ћ. је настојао да покаже како је од српске државне идеје и мисли о народном јединству дошло до уједињења које је сматрао најзначајнијим догађајем наше прошлости. Дјелом Наше победе (1929) приказао је борбу Србије у балканским и Првом светском рату. Дугогодишње истраживање старије и новије прошлости било је подлога за замашна синтетичка остварења. Његова Историја Југославије (1933), писана са становишта интегралног југословенства, оцењена је као објективно писано дело (Ф. Шишић). Документима веома утемељено дело Односи између Србије и Аустро-Угарске у ХХ веку, непосредно по објављивању (1936) било је забрањено. Поново је штампано 1992. Уочи погибије Ћ. је издавачу предао рукопис Историја Срба која обухвата период од досељења Словена на Балканско полуострво до почетка Другог светског рата. Ова синтеза остала је у рукопису пола века, али је доживјела три издања (1989, 19892, 19953). Посмртно је објављен његов недовршен рад Света Гора и Хиландар до шеснаестог века (1985) и Стари српски записи и натписи (1997).
Иако је погинуо прије навршене 56. године, Ћ. је најплоднији српски историчар. Попис радова које је објавио приближава се четвороцифреном броју. „Он је у рукопису оставио толико довршених дела да би само то испунило животни век једног ревносног научника“ (Р. Самарџић).
БИБЛИОГРАФИЈА: BLZ 1, br. 792–798; 3, br. 5516-5522; 4, br. 866a-867; 8, br. 3213-3387; 11, br. 1999-2094; 12, br. 6547–6551; Ј. Д. Митровић, Биб- лиографија Владимира Ћоровића, ИГ 1–2 (1976) 205-313; CB 2, 6p. 8856-8892.
ЛИТЕРАТУРА: НЕ 4, 663 (Н. Радојчић); Ro- čenka slovanskeho ustavu 12 (1947) 167–170 (M. Pau- lova); EJ 2, 634 (R. Samardžić); P. Самарџић, Писци српске историје, Београд 1976, 245-253; В. Ћоро- вић, Историја Срба, Београд 1989, 19892, 19953, 1- 16 (Р. Љушић, Р. Михаљчић); Р. Љушић, О судби- ни Ћоровићеве књиге Односи између Србије и Ау- стро-Угарске у XX веку, у: В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у ХХ веку, Бео- град 1992, 819–844; Ј. Д. Митровић, Владимир Ћо- ровић, Прилози за биографију, Споменик САНУ 131, 7 (1992) 241–259; Р. Самарџић, Писци српске историје IV, 1994, 193–205, 267-273.
Р. Михаљчић
Енциклопедија српске историографије, Београд 1997. 688-690 стр