ВОКОВИЗУЕЛ
Воковизуел, умјетнички рад и пракса успостављена синтезом поетског и визуелног. Дјела воковизуелне умјетности су у формалном смислу вишемедијска, а у значењском семиотичка. Вишемедијска су пошто настају артикулацијом више различитих медија, а семиотичка су јер се значењски поредак који успостављају заснива на знаковнíм релацијама.
Наговјештаји воковизуелног рада сежу до античких и средњовјековних рукописа, калиграфије, алхемијских и магијских записа и формула. Воковизуел настаје у релацији са конкретном и визуелном поезијом, мултимедијалним експериментима, кон-цептима неодаде и флуксуса, тј. релацијама са теоријским анализама и расправама концептуалне уметности.
Историја термина воковизуел се прати од авангардних експеримената 20-их година. И.К. Бонсе (псеудоним Тео ван Дусбурга) и Жан Арп су година указали на тријаду слово-звук-лик и ријеч-значење-звук. Концепт вербо-воко-висуал су употребили пјесници групе Ноигандрес (1958), теоретичар комуникација Маршал Маклаун (1967) и историчарка уметности Вера Хорват Пинтарић (1969). Владан Радовановић је концепт лик-значење-звук предложио 1973, а концепт вербо-воко-визуел 1978. Вербо-Воко-Визуел означава дјела у којима се синтетички повезују језички, звучни и визуелни елементи. У вербо-воко-визуелној ументости се вишемедијско успоставља односом: вербалног, визуелног, фоничког, тактилног, кинетичког, гестуалног. Сва та својства и њихови размештаји на носиоцу значења (страници, објекту) средства су уметничке конституције дела. Свако од њих задржава своје особености преношења значења с тим да евентуално сложени смисао никне из садејства тих идиома.
Термин воковизуел је у теоријске расправе о умјетности увео Радовановић током 70-их година да би означио своја истраживања у доменима умјетности и описао историјски и контекстуални оквир вишемедијског рада. По Радовановићу воко-визуел је теоријска интерпретација једне области поетско-визуелног поријекла као самосталног вишемедијског рода у умјетности са дезигнативним (семантичким) значењем. Радовановић је изложио критици дефиниције умјетничких родова засноване на мономедијским основама. Воковизуел се формирала захваљујући синестетским психичким особинама, тежњи ка превазилажењу мономедијских граница појединих родова умјетности и развоју других медија у мономедијским умјетностима. Радовановић успостављање воковизуела не види као синтезу умјетности, већ као синтезу медија. Поред визуелног, звучног и просторног у вишемедијске односе укључује тактилно, кинестетско и гестуално. Воковизуел није одредница уметничког покрета или тенденције*, већ је одред- ница уметничког вишемедијског рода.
Радовановићева истраживања која се могу означити термином воковизуел започињу 1954. године. Један је од оснивача београдске групе Медиала (1957) и са Леонидом Шејком је деловао у доменима постнадреалистичких, неодадаистичких и флуксус вишемедијских истраживања. Од 1973. године руководи Електронским студијем Трећег програма Радио Београда. Његов рад тежи прекорачењу медијских граница књижевности, сликарства и музике. Радио је на записима снова, тактизонима, идеограмима, синтезама ријечи, звука и лика у дводимензионалном и тродимензионалном простору, синтези ријечи, пластичког, тактилног и кинетичког, на превођењу ријечи у слику и узајамном превођењу геста и ријечи, на ауторефлексивним радовима који откривају путеве сопственог настанка. За разлику од већине неоавангардних и поставангардних уметника његова вишемедијска истраживања нису била само формални експерименти, већ су експлицирала значењске последице формалног медијског рада. Током 80-их година рад је задобио сложеније семантичке димензије које се указују као интертекстуално одношење са семиотичким системима из историје цивилизација, али и као постмодернистичка аутоинтерпретација сопствене умјетничке историје.
Извор: Мишко Шуваковић, „Појмовник модерне и постмодерне ликовне умјетности и теорије после 1950“, Београд 1999, 375-376 стр