ВРХУНАЦ ИКОНОБОРСТВА У ВИЗАНТИЈИ

 

Послије смрти василевса Лава III 741. године, на византијски трон је сјео његов најстарији син Константин V (741-775), који је још од друге године живота (720. године) био крунисан и проглашен савладаром. Овај цар носио је надимак Копроним, што би се могло превести као Ђубриви, Ђубреимени, Изметоимени. Надимак је добио јер се, према тумачењу извора наклоњених култу икона, током крштења укакио и тако оскрнавио крстионицу. Постоје мишљења да је овај чин само легенда која има поријекло у религиозној и политичкој борби иконофила и иконокласта (иконоклазам-разбијање, уништавање икона). Подаци који су до данас сачувани о иконоборачким царевима потичу од њихових непријатеља односно иконофила. Не постоје потпуно сачувани изворни текстови које су саставили противници култа икона. Они су темељно уништени након 843. године када је окончан други период иконоборства (који је почео 814. године), чиме је иконоборство за сва времена проглашено за јерес у хришћанској цркви. Ипак, да су такви текстови постојали у првој половини 9. вијека показује хроника Теофана Исповједника, која је састављена између 810/811. и 814/815. године, а хронолошки описује период од 284. до 813. године. У овој хроници дат је двострук поглед на постигнућа цара Лава III. Под 719. годином је записано: Ове године безбожном цару Лаву рођен је најбезбожнији његов син Константин, претеча Антихриста“. Међутим, неколико страница раније, Теофан је у два наврата цара Лава III окарактерисао као „побожног цара“. Оваква, на први поглед дивергентна перцепција, показује да је Теофан у вријеме писања своје хронике пред собом имао књижевне узоре који су били наклоњени Лаву III, а које није успио сасвим ускладити у складу са ставовима иконофила.

Ступивши на престо 741. године, Константин V се суочио са иконофилски настројеном византијском аристократијом. Да би се схватило како је било могуће да дође до побуне против Лавовог насљедника више од деценије након што је култ икона забрањен (јануара 730. године) треба знати да током Лавове владавине није било много убијања иконофила. Иконе јесу уништаване, а монаси су били присиљавани да напусте територију Византије и одселе се, углавном, у Италију. Побуну против новог цара осмислио је његов шурјак Артавазд, некадашњи стратег теме Арменијака, који је скоро двадесет пет година раније помогао тадашњем стратегу теме Анатолика Лаву, да у грађанском рату побиједи војску теме Опсикија окупљену око цара Теодосија III (715-717) и преузме власт. Као награду, Артавазд је тада постављен за стратега теме Опсикија, која је обухвала малоазијско залеђе Константинопоља. Био је лојалан Лаву III. Међутим, након Константиновог преузимања царског трона, Артавазд, очито наклоњен култу икона, давао је наду иконофилима у византијској престоници да ће, уколико му пруже подршку у борби за власт, опозвати иконокластични едикт из 730. године. Тако је он припремио побуну против цара Константина V у Константинопољу. Повод за побуну био је царев поход против Арабљана. Док је током јуна 742. године, Константин V са војском пролазио кроз територију теме Опсикија, Артавазд га је из засједе напао и поразио. Василевс се са десеткованом војском повукао у тему Анатолику, а Артавазд је пожурио ка Константинопољу. Започео је преговоре са привременим управитељем престонице, магистром Теофаном и цариградским патријархом Анастасијем. Међу престоничким становништвом раширене су гласине да је василевс Константин V умро, а да су малоазијске трупе Артавазда прогласиле за цара. Артавазд је од стране патријарха Анастасија крунисан за цара, док је његов старији син Нићифор крунисан за савладара, а млађи Никита је постављен за стратега теме Арменијака. Артаваздово крунисање признао је и римски папа. Култ икона је обновљен. Изгледало је да је вријеме иконоборства завршено.

Међутим, заплет је тек почињао. Збачени Константин V је добио подршку већег дијела Мале Азије. Теме Анатолика (централни дио Мале Азије) и Тракесијана (југозападни дио Мале Азије), као и поморска тема Кивереота (јужна малоазијска обала) биле су лојалне легитимном представнику сиријске династије. Тада се још једно показало да су европске теме Византијског царства иконофилски настројене, док су малоазијске теме биле отвореније према иконоклазму. Ипак, до изражаја је дошао стратешки и војни таленат Константина V. Његова војска је маја 743. године нанијела тежак пораз Артаваздовим трупама код Сарда, након чега је цар Артавазд побјегао у Кизик, па назад у Константинопољ. У августу те године, царев син Никита је поражен код Модрина у теми Арменијака. Хроничар Теофан Исповједник је записао: „У овој бици, где су се борили Јермени и ратници теме Арменијака с војском из тема Анатолика и Тракесијана, пало је много жртава и с једне и с друге стране. Исконски сејач зла, ђаво, изазвао је такву мржњу и раздор међу хришћанима, да су без милости деца убијала очеве и браћа браћу и једни другима немилосрдно спаљивали имовину и куће“.

У септембру 743. године, Константин V је прешао на европску обалу и започео опсаду Цариграда са копнене стране, док је стратег теме Тракесијана са флотом из Абидоса блокирао градске излазе ка мору. Потпуна блокада града узроковала је немогућност снабдјевања, а цијене хране су веома порасле. Почетком новембра 743. године Константин је преко копненог зида ушао у престоницу и окончао грађански рат. Артавазд је ухваћен у бјекству, па са својим синовима ослијепљен, а његове присталице су погубљене. Константин V је поново добио круну од патријарха Анастасија, који је трећи пут промијенио страну. Након новог крунисања, обављено је драконско кажњавање цариградског патријарха. Он је скинут до голе коже, ишибан, посађен наопако на магарца, па вођен укруг на хиподрому. Након тога цар га је задржао на положају, јер му је одговарао дискредитовани цариградски патријарх.

Артаваздова побуна оставила је двије значајне посљедице. Прва је била готово патолошка мржња Константина V према култу икона и иконофилима. Он је наредио да мозаици који приказују живот Исуса Христа у Богородичиној цркви у палати Влахерне (на сјеверном дијелу Златног рога) буду замијењени пејсажима са дрвећем, воћем и птицама, док су зидови патријаршијске цркве украшени приказима коњских трка и сценама из лова. Цар је осјећао презир према поштовању светаца и њихових реликвија. Ако би неки дворјанин опсовао светитеља, добио прекор од цара, не због поруге светитељу, већ што је употријебио епитет „свети“. До краја цареве владавине укинут је култ светаца и култ Богородице (Св. Петар је називан „апостол Петар“, Богородичина црква је била позната као „Маријина црква“, а црква Светих апостола као „апостолска црква“).

Друга посљедица Артаваздове побуне била је царева свијест о стварној снази иконофила у престоници. То га је убиједило да едикт против култа икона из 730. године није довољан. Да би култ икона био сасвим обесмишљен, цар је желио да сазове васељенски сабор. Он га је пажљиво припремао. На читавој територији царства организовао је бесједе између иконокласта и иконофилству наклоњених епископа, које би потом смјењивао и постављао иконоборце. Оснивао је нове епископије, на челу са иконоклазму оданим епископима. Написао је чак 13 теолошких трактата, од којих су до данас два сачувана у фрагментима.

Аргументација иконобораца прве генерације (из времена Лава III) да је поштовање икона идололатрија (идолопоклонство) није се више могла одржати након врло успјешних тумачења Јована Дамаскина, патријарха Германа и папе Григорија II. Због тога је Константин V отишао корак даље у аргументацији. Позивајући се на одлуке претходних васељенских сабора, он је покушавао да докаже да вјерник који се клања пред иконом мора да почини јерес монофизитизма (ако се клања само божанској природи Исуса Христа, спајајући његове неспојиве природе) или јерес несторијанства (уколико се клања само човјечанској природи Исуса Христа, раздвајајући његове недјељиве природе).

Скоро деценију припреман сабор отворен је 10. фебруара 754. године у царском дворцу у Хијереји (љетњиковац византијских царева на малоазијској обали Босфора, између Халкедона и Хрисопоља). Сабор је трајао у Хијереји до почетка августа, да би био премјештен у палату Влахерне, гдје су одржане сједнице током посљедње три седмице. Завршен је 27. августа. Иако су Константин V и иконоборци жељели да сабор има ауторитет васељенског, о њему се данас говори као о Првом иконокластичном сабору. У историји хришћанске цркве он је остао упамћен као „Безглави сабор“. Назив је настао због чињенице да од 338 присутних епископа није био присутан ниједан поглавар цркве (хришћанска пентархија је обухватала патријархе Рима, Константинопоља, Александрије, Антиохије и Јерусалима). Знајући да су се источни патријарси, као и римски папа изјаснили против иконоклазма, Константин V им није ни упутио позив на сабор. На овом сабору није било ни цариградског патријарха, јер је Анастасије умро крајем 753. годиние, а цар до почетка сабора није изабрао новог патријарха, већ је сабором руководио епископ Ефеса Теодосије ватрени иконоборац. Ипак, на крају сабора за новог цариградског патријарха изабран је Константин, епископ силејски.

Не знамо како су изгледале сједнице, јер су званични записници сабора касније уништени, али се одлуке овог сабора могу реконструисати из одлука Седмог васељенског сабора из 787. године, чији је основни догматски циљ био да стави ван закона одлуке Првог иконокластичког сабора. Једна од одлука која се тиче даље судбине икона гласи: “На темељу Св. Писма и дела светих отаца, објављујемо једногласно у име Св. Тројице да осуђујемо и протерујемо из хришћанске цркве сваки приказ начињен живописањем. Ко се убудуће усуди да начини овакву слику, или да јој се клања, или да је стави у цркву или у своју кућу, или да је чак тајно држи код себе, он подлеже свргавању ако је епископ, свештеник или ђакон, или анатемисању ако је монах или мирјанин; осим тога он сноси одговорност по грађанским законима, као противник Бога и непријатељ догмата које су нам оставили свети оци“.

Оно што је занимљиво да у периоду од краја 754. године, када је завршен Први иконокластички сабор, па до 762. године није било већег прогона иконофила. Историчари то објашњавају страхом од Бугара, који су 756. године упали у византијске земље. Константин V је против њих водио девет војних похода до краја своје владавине. Неки од њих су завршени веома успјешно, као битка код Анхијала 763. године, када су Бугари доживјели страшан пораз, док су неки претрпјели велики неуспјех, попут похода из 766. године, када се византијска флота састављена од 2600 бродова, због олује разбила од обале Црног мора. На повратку са војног похода против Бугара 775. године, Константин V се разболио и умро на путу између Селимврије (град на обали Мраморног мора) и Константинопоља.

Потпуни прогон иконофила почео је 762. године, када је у манастирима околини Константинопоља страдало неколико угледних монаха као што су Петар Каливит и Андреј Критски. Вријеме од 765. до 775. године познато је као „Крвава декада“- период најстрашнијег терора према монасима и поштоваоцима култа икона. Тако је хроничар Теофан под годином 765/766. записао: „Ове године се нечастиви и безбожни цар ражестио против свих који се боје Бога“. Једна од најистакнутијих жртава царевих прогона био је Стефан, игуман манастира Св. Аксентија у близини Константинопоља, који је новембра 765. године ухапшен. Оптужен је да вара људе учењем о привиду животне славе, да наговара људе да се замонаше и презире царски двор. Окарактерисан као царев непријатељ, Стефан је ишибан, па јавно малтретиран на улицама Константинопоља.

Разуларено становништво престонице је уз повике: „, Казни га!  Убиј га!“ линчовало до смрти овог монаха, који је касније добио ореол светитеља. Због сличности посљедњих животних тренутака игумана Стефана са судбином првомученика Стефана, којег су Јевреји каменовали до смрти, он је канонизован као Стефан Млађи (Нови). Цариградска свјетина је била инструмент цареве воље. Зато је издавач Житија Стефана Млађег, М. Ф. Озепи рекао да је „житије намјерно састављено на начин да покаже да цар у сукобу са Стефаном није могао ништа да учини без подршке маса, да је имао тежину само на терену простог народа на улицама и хиподрому“.

Стефан Млађи је био само један од неколико хиљада монаха и монахиња који су до краја Константинове владавине доживјели понижење, сакаћење и смрт, јер нису жељели да се одрекну сопственог начина живота. У Тракесијској теми је један локални заповједник по имену Михаило Лаханодракон ставио монахе и монахиње пред избор да скину мантију и ступе у брак или да буду ослијепљени и депортовани на Кипар. Постоје приче да је он натапао браде заробљених монаха у смјесу воска и смоле и палио их, да је спаљивао библиотеке светих књига, да је црквене посуде и сву манастирску имовину претапао у новац који је слао цару. По ријечима једног писца, „у тој теми није остао нико ко би носио монашко рухо“.

 

Насилне мјере против монаха и монахиња у византијским провинцијама биле су одјек онога што се дешавало у престоници. У априлу 766. године, василевс Константин V је организовао гротескно сурову представу на хиподрому. Окупљена је поворка монаха и монахиња у паровима, који су ходали док их је народ вређао и пљувао. Када је цар гласно псовао да му „одвратни монаси не дају мира, народ је викао: Више нема те багре“.

У новембру 765. године откривена је дворска завјера против Константина V, у којој је учествовало 19 високих државних достојанственика. Узрок завјере је био незадовољство царевом владавином, а могући повод поступак према Св. Стефану Млађем. Кривци су страшно кажњени. Двојица најистакнутијих су јавно обезглављени, а остали ослијепљени и отјерани у прогонство. Тадашњи цариградски патријарх Константин је ухапшен под оптужбом да је у разговору са вођом побуне износио оптужбе против цара. Патријарх је био затворен у дворцу у Хијереји, па протјеран на Принчевска острва у Мраморном мору. На положај цариградског патријарха је постављен евнух Никита, словенског поријекла. Он је био први „странац“ на челу цариградске патријаршије. Иако је његов понтификат трајао до 780. године, није био омиљен међу грчким свештенством.

Веома мучна судбина задесила је свргнутог патријарха Константина. Он је октобра 766. године враћен са Принчевских острва у Константинопољ, након чега је против њега из неразјашњених разлога покренут нови судски поступак. Теофан наводи: Лажноимени патријарх Константин је подвргнут тешком тјелесном кажњавању да послије тога није могао да хода, па су га донијели на носилима у цркву Св. Софије, гдје је пред окупљеним престоничким становништвом била прочитана оптужба“. Након читања сваке тачке оптужнице, царев чиновник је бившег патријарха ударао у лице, док је нови патријарх то ћутке посматрао. Након прочитане оптужбе, бивши патријарх је анатемисан. Идућег дана су га обријали до голе коже, обукли у лакрдијашку кратку одјећу без рукава и посадили на магарца, па водили по хиподрому док га је окупљени народ вређао, пљувао, гађао блатом. Неколико дана касније је обезглављен, а његова глава је три дана била објешена на тргу Милион, а тијело бачено у канал на тргу Пелагија, гдје су сахрањивани злочинци.

Извори из 8. вијека не говоре шта је био разлог оваквог поступка према бившем патријарху. Недоумицу продубљује чињеница да је свргнути патријарх био изразити иконоборац, а у периоду његовог понтификата (од августа 754. до новембра 765. године) царев пријатељ. Он је учествовао у свим дворским церемонијама, крштавао цареву дјецу. Могући почетак раздора између цара и патријарха наслућује се из њиховог међусобног разговора, који је хроничар Теофан забиљежио у склопу причања о догађајима из 764. године. Према Теофану, цар је питао: „Какве ћемо штете имати ако Богородицу зовемо Христородицом“? Патријарх је одговорио:“Смилуј се господару, али таква мисао не сме ни да ти падне на памет. Зар не видиш како је цела црква осудила Несторија“. Цар је одговорио:“ Хтео сам да те искушам овим питањем. Нека разговор остане међу нама“.

Звјерски поступак према бившем патријарху и некадашњем пријатељу представљао је тек почетак цареве мржње и организованог прогона монаштва који је трајао до краја његове владавине. По ријечима Теофана: Од тада је с још већом помамо беснео против светих цркава“.

Поред хронике Теофана Исповједника, други најважнији византијски извор за ову епоху је Кратка историја, дјело цариградског патријарха Никифора (806-815), које даје преглед историјских догађаја у Византијском царству од 602. до 769. године. У њему се на сљедећи начин говори о владавини василевса Константина V: „Сва њихова (иконокластичка) хвалисања око његовог времена су бесмислица-у стварности то је било
време пошасти и земљотреса, звезда падалица, глади и грађанских ратова“. Веома је занимљив наратив патријарха Никифора, по којем испада да су различите природне катастрофе и знамења, која су обиљежила вријеме цареве владавине, наговијестиле његову јерес и потоњи рат против побожности. Антагонизам патријарха Никифора према василевсу Константину V може се уочити и у тумачењу приземног статуса његових присталица: „Мислим да је и ово вредно помена, врста људи какви су они, одакле долазе, како живе. Већина њих чак не зна ни имена свих слова алфабета и презиру и злостављају оне који полажу на образовање. Најпростијима и најсировијима међу њима недостају чак и најосновније животне потрепштине, не могу ни да се прехране, будући да долазе са раскрсница и сокака“.

Терор који је завео Константин V условио је настанак врло контроверзних мишљења иконофила о овом цару, па се у појединим изворима наклоњеним култу икона могу пронаћи подаци о наводној бисексуалности Константина V. Познато је да се цар женио три пута, те да је имао шест синова и најмање једну кћерку. Сачуван је и један готово сатиричан епиграм који извргава руглу царево понашање и наговјештава његове ванбрачне авантуре, а који гласи: „Агапа је била стара и неуглађена, а ти си је учинио младом“.

Након смрти Константина V на престо је ступио његов најстарији син, василевс Лав IV (775-780). Он је рођен 749. године, а од 750. је био крунисан за савладара, па није било проблема око легимититета његове владавине. Посебно је занимљиво да се Лав IV, у јеку најжешћих иконокластичких прогона, током 768/769. године оженио Ирином, дјевојком која је рођена у Атини, те имала изразиту наклоност према култу икона. Иако је током његове петогодишње владавине култ икона и даље био забрањен, терор из времена Константина V је престао. Током 776. године за савладара је крунисан Лавов шестогодишњи син Константин (будући цар Константин VI).

Лав IV је изненада умро 780. године. Пошто је Константин VI био малољетан, одређено је да до његовог пунољетства (14 година по византијском законодавству) државом као регент управља његова мајка, царица Ирина. Она је започела припрема за рестаурацију култа икона. Њеном иницијативом на мјесто цариградског патријарха 784. године је постављен дотадашњи протоасекрит (чувар државног печата) Тарасије, иако никада није био духовник. Идуће године царица је послала писмо римском папи Хадријану I са позивом на васељенски сабор који је заказан за љето 786. године у Константинопољу.

Сабор је почео с радом 17. августа 786. године у престоничкој цркви Светих апостола, којој је свечано враћено име, укинуто током владавине Константина V. Међутим, већ након прве сједнице, одред престоничке војске, наклоњен иконоклазму је под пријетњом силе растурио сабор. Неколико недеља касније царица и патријарх су објавили сазивање новог сабора за јесен 787. године. Престоничка војска је послана у поход против Арабљана, а за мјесто одржавања сабора је одређен град Никеја. Посљедњи васељенски сабор, који признаје православље, одржан је у истом граду гдје и први васељенски сабор, па се у историји хришћанске цркве понекад назива Другим никејским сабором. Трајао је прилично кратко, јер је од септембра до октобра 787. године по убрзаној процедури одржано 13 сједница. Већ на првој сједници дошло је до тешких вербалних сукоба окупљених епископа који су се посвађали око питања како се односити према иконоборачким епископима који су били спремни да се покају. Већина је одлучила да они буду враћени у црквену заједницу, али је неусаглашеност ставова по овом питању условила трајну подјелу у Цариградској патријаршији (а касније и у читавом православљу) на зилоте (ревносне) односно радикалну струју међу византијским свештенством и монаштвом и умјерене (политичаре), који су били спремни на компромис по одређеним канонским питањима. Иконоклазам је проглашен за јерес, а култ икона поново успостављен. Сва иконоборству наклоњена литература је уништена. Међутим, иако је снагом царске власти, и јединством цркве сузбијено, иконоборство није у потпуности нестало након Седмог васељенског сабора. Нешто мање од три деценије касније, односно 814. године, баук иконоклазма је још једном уздигнут на ниво државне
политике…

 

АУТОР: Проф. др Борис Бабић, Филозофски факултет Бања Лука

 

ЛИТЕРАТУРА:

Георгије Острогорски, Студије из историје борбе око икона, Сабрана дела Георгија
Острогорског, књига V=О веровањима и схватањима Византинаца, Београд: Просвета,
1970, 7-120.

Георгије Острогорски, Рим и Византија у борби за култ икона, Сабрана дела Георгија
Острогорског, књига V=О веровањима и схватањима Византинаца, Београд: Просвета,
1970, 164-181.

Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд: Народна књига, 1998, друго
фототипско издање.

Фјодор Иванович Успенски, Историја Византијског царства од 6. до 9. века, превео З.
Буљугић, Београд: Zepter Book World, 2000.

Siril Mango, Oksfordska istorija Vizantije, Beograd: Dereta, 2004.

Драгољуб Марјановић, Кратка историја патријарха Никифора, историјска анализа дела,
докторска дисертација у рукопису, Београд: Филозофски факултет 2014.

Живко Илић, Црква и Византија у иконоборачкој кризи, Београд: Издавачко предузеће “Филип Вишњић”, 2020.