ВЈЕШТИЦЕ У НАРОДНОМ ВЈЕРОВАЊУ
“Најчешће је то обична жена, као и све друге, али жена којој приписују натприродне моћи. Само удате жене или оне које су биле удате могу бити вештице. Девојчица или девојка с особинама вештице је мора, и она не може да убије човека. Веровало се да вештица људима сише крв и једе им срце и џигерицу, посебно малој деци. Изузетно је свирепа према својој породици, јер „вештица на своју крв трчи”, као и према људима с којима се зближи. Сматрало се да не може наудити онима с којима нема неку блиску везу или пријатељство.
По Вуку Караџићу: „Вјештица се зове жена која… има у себи некакав Ђавољски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу дјецу; кад нађе човјека гдје спава, а она га ухвати некаквиом шипком преко лијеве сисе те му се отворе прси док извади срце и изједе, па се онда прси опет срасту. Неки тако изједени људи одма умру, а неки живе више времена, колико је она одсудила кад је срце јела, и онаковом смрти умру на какову она буде намијенила… Ниједној младој и лијепој жени не кажу да је вјештица, него све бабама. Кад се вјештица један пут исповиједи и ода, онда више не може јести људе, него постане љекарица, и даје траву изједенима. Кад вештица лети ноћу, она се сија као ватра. Највише се скупљају на гумну; зато кажу да она, кад хоће да полети од куће, намаже се некаквом масти испод пазуха, па рече:, ни о трн ни о грм, већ на пометно гумно. Приповиједа се да је некака жена која није била вјештица, намазавши се оном масти, мјесто ни о трн ни о грм, нехотице рекла, и о трн и о грм, и полетјевши сва се испребијала које о шта… Кад у каквом селу помре много дјеце или људи, и кад сви повичу на коју жену да је вјештица и да их је она појела, онда је вежу и баце у воду да виде може ли потонути (јер кажу да вјештица не може потонути); ако жена потоне, а они је извуку напоље и пусте, аколи не могбуде по- тонути, а они је убију, јер је вјештица. Овако су истраживали вјештице и за Карађорђијева времена у Србији… Извесну Пауну, по Карађорђевој заповести, везали су на ражањ и пекли је између две ватре. Руднички војвода је у селу Карановцу испекао неку бабу за коју је чуо да је вештица.
Вештица постаје на два начина: рођењем и својевољно. Ако се женско дете роди у крвавој кошуљици, сматрало се да му је суђено да буде вештица. Да би се то спречило, жене су закопавале или спаљивале кошуљицу. То је могло бити опасно, јер је магијска веза детета и кошуљице у којој се родило нераскидива за цео живот, кошуљица је амајлија која штити дете, па се прекидом те везе могао прекинути и сам живот. Други начин био је да се објави како је дете рођено у црвеној кошуљици, јер се веровало да ће будућа вештица изгубити своје демонске особине ако се „прокаже“. Али то је имало лоше последице за мајку, јер се сматрало да вештица рађа вештицу. Својевољно се постајало вештицом ако би нека жена пожелела да постане вештица и вештице је приме у свој круг, или ако се од своје воље пода ђаволу.
Иако се вештица не разликује изгледом од других жена, сматрало се да изражена маљавост, састављене обрве, „урокљиве очи“ указују на вештицу. ”
Извор: Виле и але- азбучник митских бића српских предања, Београд 2016, 23-29.