ГОРАЗД ПАВЛИК

Свети ГОРАЗД (Павлик) епископ чешко-моравски (1921-1942)

 

Епископ Горазд је рођен у селу Хруба Врбка, на територији бивше Велике Моравске, 26. маја 1879. године у римокатоличкој породици. Завршио је римокатоличко дечачко семениште, са матурским испитом 1898. године, а богословски факултет у Оломоуцу 1902. годне. Интересовање за источно хришћанство је показивао још као студент и путовао у Русију да би се упознао са православљем.

Као римокатолички свештеник, Маћеј Павлик се истиче као духовник, као сарадник Црвеног крста у пружању помоћи рањеницима у току првог светског рата, уредник независног мјесечника „Право народа“ и публикације „Обнова католичке цркве у Чехословачкој“, као пионир практичног екуменизма, а посебно као духовник Душевно обољелих.
Послије првог светског рата око 80 процената римокатоличких свештеника изјаснило се за реформе у Римокатоличкој цркви и са таквим програмом су основали своје удружење. Када се увидело да од тих реформи нема ништа, а захтевало се увођење народног језика у богослужењу, организовање самосталне цркве и оживљавање правог религиозно-моралног живота, створена је чехословачка народна црква. Док су се извјесни планови ове нове цркве колебали којим путем да пођу, Маћеј Павлик је одлучио да и јавно иступи за правослвну оријентацију. То је одлучио послије темељитог размишљања.

Његов пут према православљу није био нимало лак, али представљао је победу увјерења о позитивном хришћанству. Прогласио је православље за најплоднију форму хришћанства како религиозно тако и национално.
Пошто се обратио за помоћ Српској православној цркви, она је изаслала у Чехословачку епископа нишког Доситеја (Васића), који је не само тада, него и много касније пружао драгоцену помоћ младој Чехословачкој православној цркви која је против себе имала Римокатоличку цркву, Чехословачку народну цркву која је пошла путем протестантизма, а такође и према православљу нерасполо- женог председника државе Томаша Масарика.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве примио је свештеника Маћеја Павлика у крило Цркве и изабрао га за епископа чешког и моравско-шлеског. Маћеј Павлик је примио монашки чин 21. септембра 1921. године у мана- стиру Крушедолу добивши име Горазд.

До епископске хиротоније прошао је, по пропису, кроз остале чинове. Игуманом је постао у манастиру Гргетегу, а архимандритом у манастиру Хопову. Хиротонисан је за епископа у Саборној београдској цркви 25. септембра 1921. године од стране патријарха српског Димитрија и српских архијереја.

Рад епископа Горазда на организовању и признању Православне цркве, а што се признања тиче оно се односи и на Православну мукачевско-прјашевску епархију, која је такође била у саставу Чехословачке, трајао је дуги низ година. Међутим, сав двадесетогодишњи рад епископа Горазда био је скопчан са разноврсним потешкоћама које су долазиле са многих страна. Наиме, „све непријатељске снаге ујединиле су се за одлучујући напад против православне оријентације у Моравској. Иницијатор те борбе била је тадашња чехословачка влада. Православна оријентација целе Мо- равске није одговарала њиховим ставовима, плашила се продирања политичких ути- цаја са истока“.
На основу архивског материјала, епископ Горазд је доказао да су верници новостворене Чехословачке за време Аустроугарске припадали задарском епископу и карловачкој митрополији, а тај однос признала је Чехословачка 1918. године. На тај начин је епископ Горазд отклонио примедбе које су се односиле на јурисдикцију Српске патријаршије.
Решавајући питање свештеничког кадра, епископ Горазд је упутио у српске православне богословије око тридесет кандидата од којих су неки наставили своје студије на Богословском факултету у Београду.

Уводећи у својој епархији православно богослужење, постепено и мудро, епископ Горазд је приступио превођењу најпотребнијих богослужбених текстова на народни језик. „Године 1927. објавио је превод литургије светог Јована Златоустог и светог Василија Великог, године 1929. била је припремљена за издавање прва нотна свеска Гораздових источних црквених пјесама, затим Историја Библије проф. Фијале за ученике 3-4 разреда, Православље и католичанство Сахарова, ‘Словенски свети Вацлав, Грузина и низ других“.

За богослужбене потребе, епископ Горазд је штампао, 1935. године, зборник, скоро на 1000 страна, који замјењује скоро све богослужбене књиге Православне цркве, који је још увек најбољи зборник ове врсте у Православљу.
Поводом 1050-годишњице смрти Св. Кирила Словенског, епископ Горазд је, под псеудонимом П. Мали, објавио књигу „Живот Св. Кирила и Методија“, а за потребе својих вјерника Православни катихизис.

Будући непосредни сусјед хитлеровске Немачке, Чехословачка је већ 1938. године наслућивала опасност која јој прети. „Епископ Горазд, чија је једна од карактерних особина била увек ангажованост, сматрао је и сада за своју дужност да јавно изнесе свој став о политичкој сигуацији у ЧСР. Живот цркве није стао нити је смео стати, али поред постојећих тешких задатака појавили су се и они који су везивали православну цркву са судбином чешког народа“ а он је свој став о фашизму изложио још 1937. године. После окупације Судета од стране Њемаца, епископ Горазд је својом чувеном посланицом од 28. октобра 1938. године, упућеном свим поглаварима православних цркава, позвао цјелокупну свјетску јавност у помоћ.

И после окупације цијеле Чехословачке, епископ Горазд наставља свој мисионарски рад служећи, проповедајући, предавајући веронауку деци и посвећујући нове храмове. Уласком Рајнхарда Хајдриха у Праг, на положај заменика протектора у Чешкој и Моравској, „ушла је смрт“ у поменути град, а свега неколико дана касније, 7. октобра 1941. године, у Праг је дошао и православни епископ Серафим (Ладе), пореклом Немац, са местом пребивања у Берлину. Након посете епископу Горазду, оставио му је акт у којем се каже: „Преузео сам Чешку епархију под своју заштиту до краја рата, исто као и православну цркву у Словачкој…

Након извршеног атентата на Хајдриха од стране чешких родољуба-падобранаца, који су долетјели из Енглеске, падобранцима нико није хтио ни смио да да уточиште. Замољен је и др Ото Становски, капелан катедралне цркве светог Вита у Прагу да их римокатолчка црква сакрије у неком од својих манастира. Међутим, „Становски је ову молбу категорички одбио и није желео да са целом ствари има ма каква посла”. Падобранце је примила Православна црква и сакрила их у крипти катедрале Св. Ћирила и Методија. Када се сазнало где су падобранци скривени, почела су хапшења у Прагу, а епископ Горазд је написао три писма надлежним грађанским, окупаторским властима. Да би спасао цркву, ухапшене, да престану да страдају и невини, епископ Горазд је написао: „Предајем одговарајућим органима себе на располагање, спреман сам да истрпим сваку казну, чак и смртну”.

Епископ Горазд је ухапшен, заједно са својим најближим сарадницима, мучен у затвору и осуђен на стрељање 3. септемра 1942. године. Епископ Горазд је стрељан 4. септембра 1942. године у прашком предграђу Кобилиси, а потом спаљен у прашком крематоријуму.

Њемци су 4. октобра забранили рад Православне цркве у Чехословачкој, а сву њену имовину конфисковали.
Српска православна црква, а потом и Чешка православна црква, након Другог светског рата, уврстиле су епископа Горазда у ред светитеља и његову успомену славе 23. августа / 4. септембра.
Светитељски лик епископа Горазда налази се на зидовима манастира Дивостина и Светоуспенског саборног храма у Крагујевцу.

Извор: Сава, епископ шумадијски “Српски јерарси од 9-20 вијека”, Београд 1996, 135-137 стр