ДР ЕДВАРД РАЈАН – АМЕРИЧКИ ЛЕКАР КОЈИ ЈЕ СПАСИО БЕОГРАД

Један од странаца који је свакако задужио Србију, посебно Београд у Првом светском рату је др Едвард Рајан (14. децембар 1883 – 18. септембар 1923), амерички лекар ирског порекла, велики хуманиста са репутацијом неустрашивог лекара коју је стекао у грађанским ратовима у Мексику и Русији и у Великом рату, а посебно својим радом у Београду 1914/1915. године.

По избијању рата 1914. године, у америчком Црвеном крсту понудили су му неколико земаља којима је помоћ лекара била потребна, а он је изабрао Србију, а када је стигао у Србију, од градова које су му понудили, изабрао је Београд, иако су га упозоравали на потенцијалне опасности којима се у српској престоници, због њеног геостратешког положаја, излаже америчка медицинска мисија. Британска болничарка Емили Симондс написала је за “Вашингтон пост”: “Долазак америчке екипе под руководством доктора Едварда Рајана била је богом дана помоћ за Србе. У време кад су они стигли ми смо били спали на последње комаде одеће и живели смо од последњих следовања хране”.

Са медицинском мисијом америчког Црвеног крста, као њен шеф, др Рајан је кренуо 9. септембра 1914. године редовном линијом трговачког пароброда из Њујорка за Пиреј, па преко Солуна и Ниша железницом, до Београда где је стигао 16. октобра 1914. године.

Одмах по доласку преузео је Војну болницу, тада препуну рањеним српским војницима и поред заставе Црвеног крта развио је и америчку заставу, будући да је Београд био подстакнут претњом артиљеријске ватре. Употребом ових застава, Војна болница у Београду означена је као територија неутралне земље (САД су у овом рату још увек биле неутралне), што је било у складу са Конвенцијом о правима и дужностима неутралних земаља и лица у случају рата на копну (Хашка конвенција из 1907. године). Њу Јорк Тајмс је 31. јануара 1915. године објавио интервју са Мејбл Данлоп Грујић, супругом српског дипломате Славка Грујића, под насловом “Амерички лекар спасао Београд”. “Мислим, говорила је г. Грујић, да је др Рајан, у ствари, спасао Београд од уништења. Пошто се српска војска повукла из Београда, остао је једина власт у њему…” Подсетићемо, ради се о првој половини новембра 1914. године, када је српска војска (Трупре Одбране Београда) напустила одбрану овог града и повукла се на линију Варовнице – Космај (према одлуци српске Врховне команде), а у Београд су ушле трупе аустроугарске 5. армије.

Када су по заузимању Београда, од 2. до 14. новембра 1914. године, аустроугарски официри хтели да одведу српске рањенике из Војне болнице као заробљенике, остало је забележено да се др Рајан томе одлучно супротставио. У извештају упућеном Националном штабу Црвеног крста у Вашингтону, др Рајан пише: “… Од кад смо стигли, нисмо имали времена ни за шта друго, сем за рад и спавање. Многи од повређених нису били превијени неколико дана. Како имамо око 150 тешких рањеника, а потребно је да их превијамо сваког дана, завршавамо рад после 23 часа, а некад и касније… Нови случајеви стижу сваког дана и бићемо препуни за веома кратко време. Хирурзи су овде ретки, а како има око 50.000 рањених широм земље, јасно видите какви су нам услови… ”

У време бомбардовања Београда, доктор Рајан је болничким аутомобилом јурио у разорене делове града, тражио рањенике и возио их у болницу, често оперишући и у самом санитетском возилу.
При повлачењу аустријске војске из Београда средином децембра 1914, њихов генерал је своје рањенике оставио на чување и лечење доктору Рајану који се према њима понашао као и према сваком другом пацијенту – добронамерно и стручно. Када је ратом разореним Београдом крајем 1914. и почетком 1915. године почео да хара и пегави тифус, Едвард Рајан се и са њиме храбро ухватио у коштац и сам се разболевши у једном тренутку. Но, извојевао је победу и за себе и за Београд.

Међутим, када су Аустријанци и Немци октобра 1915. заузели Београд и окупирали Србију, Едвард Рајан је био принуђен да напусти Београд, у коме за њега више није било места под новим, окупационим властима. До октобра др Рајан је боравио до октобра 1913. године. У Београду је др Рајан боравио до октобра 1915. године извршивши, поред осталог, око 8.000 хируршких захвата. Његов медицински допринос српском народу, у тренуцима када је и његов живот, као и животи осталих чланова мисије, био угрожен, остаће упамћен као немерљив, будући да се у Србији нашао у тренутку када су људи његовог кова и лекарског позива највише требали.

Умро је 18. септембра 1923. године у Техерану, у 39. години живота. Узрок смрти била је маларија, којом се највероватније заразио на Солунском фронту где је једно краће време, уочи његовог пробоја, боравио. Том приликом имао је запажену улогу управо у борби против маларије од које су масовно обољевали савезнички војници. У српској јавности се нико није огласио поводом његове смрти; једини изузетак је била скромна комеморација у Српском лекарском друштву, којом приликом приликом је др Стојимировић говорио о Рајановој личности и делу…

Аутор: Мирјана Зорић, фб група: “Чувари историје”