ЕКОЛОШКЕ ПОСЛЕДИЦЕ БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ
Аутор: Малиша Миљанић
О ENRY 2001.
Туробних 78 дана 1999. године је један од најцрњих периода у новијој историји наше земље. Ту констатацију подупиру чињенице. Цивилне жртве које је наш народ поднео, испоставиће се, остаће у сенци тзв „екоцида“. Катастрофалне последице бомбардовања осетили су, прије или касније сви, премда је квалитет живота свих живих бића рапидно деградиран. Становништво се бори са најгором болести, биљке не успевају да репродукују фотосинтезу, животиње се хране канцерогеним материјалима, све због емисије осиромашеног уранијума и велике радиолошке опасности, које захватају ваздух, воду и земљиште.
Свим тим проблемима, у првим месецима и годинама након бомбардовања, бавила се др. Јасмина Вујић. Она је рођена 1953. у Лозници. 1977. је у Београду дипломирала електротехнику и нуклеарни инжењеринг. Нуклеарну физику ће докторирати на Универзитету у Мичигену 1990. Ускоро ће се запослити на Универзитету Беркли, где и данас ради. У моментима НАТО агресије, предавала је и бавила се темом заштите од радијације. Она се залагала за одржавање самита на ком ће тема бити заштита нарушене животне околине у Југославији.
Прва међународна конференција о обнови животне околине у Југославији (First International Conference on Enviromental Recovery of Yugoslavia- ENRY 2001) одржана је од 27-30. септембра 2001. године у Београду, у пословној згради „Југопетрола“, у улици Милентија Поповића 1. Осим Јасмине Вујић, конференцију је иницирала и Татјана Јевремовић са Пардју Универзитета, са циљем покретања свеобухватне еколошке обнове наше земље кроз непосредно изношење постојећих проблема пред међународну јавност, приказивање најмодернијих технологија за санирање загађених места, те предлагање будућих праваца у односу на научно- стручне, финансијске, организационе, правне и друштвене аспекте заштите и обнове друштвене околине.
Овој иницијативи се убрзо придружио велики број афирмисаних стручњака из земље и иностранства, који су схватили да више не сме бити одлагања у приступању обнове животне околине у Југославији. Колико ми је познато, од тада се на државном нивоу није много урадило по питању санације терена. Једна од најутицајнијих личности који су заправо приказали озбиљност целокупног проблема јесте др Зора Вукмировић, која је 2010. написала књигу која се бави катастрофалним последицама рата по природну околину и здравље људи. И она је, са Вујићевом радила на конференцији, на којој је, осим што је детаљно представљена сва штета која је нанета, донето и неколико битних и великих закључака.
Осврт на статистичке податке о нанетој штети
На почетку трећег миленијума Југославија се, поред глобалних проблема загађивања околине, суочавала са проблемима угрожавања природе и природних ресурса, затим са еколошком штетом у околини индустријских постројења, као и опадањем квалитета живота и угрожавањем здравља становништва, услед исцрпљујуће деценије економских санкција, а посебно после НАТО бомбардовања 1999.
У току бомбардовања, 78 индустријских и 45 енергетских постројења су оштећена или уништена, уз ослобађања хиљада тона канцерогених, мутагених и токсичних хемикалија, укључујући неке дугоживеће загађиваче. Изгорело је преко 150.000 тона нафте и нафтних деривата, као и 367.000 тона керозина. Више од 20.000 кућа уништено, и испаљено је више од 35.000 комада муниције од осиромашеног уранијума. Грипа стручњака проценила је да је штета нанета инфраструкутури већа од 30 милијарди долара.
Детаљна анализа и процена еколошке штете и предлога за опоравак треба да укључи следеће: Стање до 1991. укључујући претходне еколошке карактеристике, уз социјални и привредни развој; Промене до којих је дошло између 1992-1999, и које укључују ефекте спољашњих економских санкција и цивилних ратова; НАТО бомбардовање и све након 10. јуна 1999. Да би се утврдиле краткорочне и дугорочне последице по здравље људи, укључујући психосоматске и социјалне последице, морају се спровести епидемиолошке студије које ће сакупити детаљне податке и проценити ризике по здравље. Сви ови подаци о нанетој штети изнети су на конференцији ENRY 2001.
Загађење ваздуха, земљишта, површинских и подземних вода
Нови Сад након бомбардовања рафинерије
До 1990. ваздух је био најзагађенији у насељима, чему су највише доприносиле термоелектране на угаљ, индустријска постројења, ложење на угаљ, шумски пожари и издувни гасови из аутомобила. Неефикасно коришћење енергије и ниска техничка ефикасност индустријских процеса допринела је погоршању ситуације, без обзира на „позитиван утицај“ слабљења привреде на квалитет ваздуха.
Испуштање отровних хемикалија у току бомбардовања великих индустријских постројења је документовано. Најважнија постројења која су уништена или оштећена су рафинерија нафте, фабрика вештачког ђубрива и Петрохемија у Панчеву, рафинерија у Новом Саду, складиште нафте у Смедереву, индустријска постројења у Крагујевцу и Ваљеву, те рудник у Бору. Огромне количине отровних хемикалија су исцуреле у околину ових постројења, загађујући земљиште, канале и реке. Деструкција електричних трансформатора довело је до испуштања пиралена. Због свега овога, последице по здравље можда тек треба да буду процењене. Нека једињења припадају групи еколошки дугоживећих и акумулирају се у ланце исхране.
Диоксини, фурани и други токсични гасови који су ослобођени током бомбардовања, детектовани су у суседним земљама- Грчкој, Мађарској, Пољској. Контаминација ваздуха је континуално мерена у насељима у току војних активности. Неопходно је да се контрола настави да би се утврдило да ли ове контаминације ваздуха, које су биле локализоване у простору и времену, могу довести до озбиљнијих, дугорочних последица. До контаминације земљишта је дошло или директним испуштањем токсичних хемикалија, или таложењем контамината из ваздуха.
Чак и у току бомбардовања, а нарочито после разарања главних индустријских постројења, низ програма мерења контроле околине су започети са циљем да се процени обим штете услед разарања. Ови програми су се односили на неколико најзагађенијих места у близини рафинерија и складишта нафте, петрохемијске индустрије и других хемијских и индустријских постројења, чија разарања су довела до значајних испуштања отровних и опасних хемикалија у околину. Ова мерења и контрола су се односила углавном на тешке метале.
Један од главних показатеља стања околине у некој области јесте квалитет надземних и подземних вода. У почетним мерењима узорака подземних вода, узети са већих дубина, нађени су ниски нивои органских једињења. Како је утврђена велика временска променљивост концентрације ових једињења, претпоставља се да постоји талас загађења који се креће испод површине, што указује на потребу постојања програма дугорочне контроле и мерења да би се осигурао еколошки квалитет главних извора воде за пиће. Ово је поготово важно због доказане контаминације земљишта и подземних вода ближих површини у овим областима, и велике вероватноће да ће контаминација доспети до дубљих слојева подземних вода.
Треба нагласити да је велика пажња посвећена смањењу извора контаминације око Панчева и Новог Сада, да би се тако спречила контаминација извора за пиће за ове градове. На овим местима је пронађено врло озбиљно присуство тешких метала, што указује на то да ће еколошки проблем бити дугорочан. Утврђено драстично смањење квалитета површинских вода у близини уништених инсталација захтевало је хитну акцију. Врло јасно је, такође, да су огромне количине седимената, које су се деценијама таложиле на Ђердапу, бити тежак проблем који захтева и иновативност при решавању.
И дан- данас, 25 година касније, ми имамо проблема са пијаћом водом. Сетимо се одмах примера Зрењанина, који је нема уопште. Тај њихов проблем хронолошки се поклапа са екоцидом који је починила злочиначка НАТО алијанса 1999. године. Данас у Републици Србији постоје само три завода за контролу и анализу пијаће воде- и два од та три су приватна, један државни. Од кључне важности је формирање јединственог завода, који би организовао мерења, анализе и сакупљање података широм Србије, те потом процењивао ризик коришћења воде. Вода је извор живота, исконска потреба и пут ка здрављу свих нас, и као таква мора бити строго контролисана и заштићена од даљих загађења.
ЗАКЉУЧАК: Алармантни проблеми који су настали као последица бомбардовања 1999. су додатно повећали тешку еколошку слику у земљи, до које је дошло дугогодишњим занемаривањем еколошких проблема.