РУВАРАЦ Иларион (Јован) (1. септембар 1832, Сремска Митровица – 8. август 1905, манастир Гргетег).
Основно образовање стекао је у Старом Сланкамену и Старим Бановцима где је и провео дјетињство. Првих шест разреда гимназије завршио је у Сремским Карловцима, а последња два у Бечу. Р. је стигао у Беч са доста знања о српској историји и са потребом да та знања прошири. У Карловцима су му професори били Јаков Герчић, добар познавалац опште историје и Александар Стојачковић, писац првих расправа из српске средњовековне историје, а много је читао и историјске текстове у тадашњим листовима и часописима.
По завршетку гимназије студирао је права у Бечу (1852-1856), упоредо се бавећи и историјом. Слушао је предавања из историје, радио по библиотекама, нарочито се интересујући за критику извора и компаративно проучавање народне традиције. После студија у Бечу, школовање је заокружио у Карловачкој богословији коју је завршио 1859, поставши затим професор у гимназији у којој је и сам учио. Недуго затим, већ 1. јануара 1861, замонашио се у Крушедолу и узео монашко име Иларион, под којим је и објавио највећи број својих историјских расправа.
Као образовани монах Р. је убрзо постао биљежник црквеног суда (конзисторије), а од 1872. је професор Карловачке богословије. За то време много је читао историјске текстове и учио оне језике који су му били неопходни за историјска истраживања (знао је латински, грчки, немачки, а служио се мађарским и италијанским). Због свега тога се може рећи да је Р. први образовани српски историчар. Неопходан мир за бављење науком нашао је у манастиру Гргетегу, где је постављен за архимандрита 1874, а следеће и за ректора Карловачке богословије.
Због неприлика са патријархом Германом Анђелићем 1882. Р. је уклоњен из Карловаца са места ректора, најпре у Гргетег, а затим за мандатара темишварске епархије, али је одбио да буде владика. Вратио се у Гргетег где је остао настојатељ до смрти. Манастир је лијепо обновио и унапредио, али је најважније да је ту нашао уточиште за миран научни рад у последњем периоду свог живота, То је уједно и најплоднији период када је највише полемисао и објављивао. У свом раду због бескомпромисног става, нарочито у полемикама, Р. је често био у неприликама, али је доживео и признања. Још 1869. је изабран за члана Српског ученог друштва, а почетком 1888. је међу првима постао редовни члан Српске краљевске Академиje.
Појава Р. на позорници наше историографије одмах је наговестила жестоку борбу за критичку историографију која је на крају и тријумфовала. Обрачун са романтичарима је извршен пре свега на подручју средњовековне историје. Олакшавајућа околност у том обрачуну је била што су романтичари били слабо образовани и стручно припремљени, за разлику од Руварца и његових сабораца који су имали добро опште и стручно образовање и познавали класичне и модерне језике. Најжешће сукобе Р. је управо имао са главним представником романтичара Пантом Срећковићем.
Своје прве радове Р. је почео да објављује још као богослов, после повратка из Беча. Прва расправа је објављена у Седмици 1856. под насловом Преглед домаћих извора старе србске повестнице. Ту је пре свега одвојио изворе од литературе, што раније није чињено. Основна порука ове његове расправе, самим тим и њена вредност, јесте да без великог броја објављених извора и њихове строге критике и нема праве историје. Управо зато је и сам Р. током целог свог радног вијека трагао за изворима српске историје, објављивао их, доводећи при томе њихову критику на такав ступањ изоштрености да ју је просто наметнуо својим савременицима, историчарима. Осим тога, P. је je прихватио Ранкеово схватање да збивања у прошлости треба приказивати онако како су се заиста и одигравала, а био је против сопствених умовања и домишљања. Тиме је ударен темељ модерне српске историографије. Убрзо после прве, Р. је такође у Седмици, објавио и своју другу студентску расправу под насловом Прилог к испитивању србских јуначких песама (1857, 1858). (Ове две расправе су заједно прештампане 1884. под насловом Две студентске расправе). И ова друга P. paсправа улази у основе његовог методолошког приступа историји. У њој је на примерима показао да се народна епска песма не може узимати као историјски извор за догађаје о којима пева. И око питања изворне вредности народне традиције P. ће деценијама водити полемику са романтичарима који су је сматрали ауторитетом највише етичке и историјске вредности у који се не сме дирати.
Од првих расправа па до 1867. Р. није ништа објављивао, да би тада почео да публикује низ радова, у почетку изворе, и расправе из црквене историје. Важнији по резултатима из тог периода су: Краљице и царице српске (1868); О првим годинама Душанова краљевања у хронолошком погледу (1872); Нешто о Босни дабарској и дабро-босанској епископији и о српским манастирима у Босни (1878). У овим и другим радовима из тог периода Р. објашњава тешка и нејасна мјеста из извора о догађајима, личностима и местима. Још увек није страсни полемичар, мада већ указује на примјере незнања код П. Срећковића. Велика полемика која је потресла српску историографију, па и културу краја XIX вијека, започела је 1879. Заоштрила се у ствари Р. расправом Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша (1879). Независно од њега на исту тему и исте године објавио је обимни рад и Љ. Ковачевић. Обојица су доказивали да краљ Вукашин није могао убити цара Уроша, како нам говори народна традиција, јер је погинуо у Маричкој бици (26. IX 1371), а цар Урош је умро тек почетком децембра исте године. То је изазвало бурне реакције бранитеља традиције, посебно П. Срећковића. Полемика се није водила само око овог питања, коме се Љ. Ковачевић враћао чак три пута. Она се пренела и на друге спорне теме као што су издајство Вука Бранковића, заслуге грофа Ђорђа Бранковића у великој сеоби Срба, вековна независност Црне Горе и др.
Пантом Срећковићем је Р. био опседнут и када је уочи 500-годишњице Косовске битке одлучио да напише критичку биографију кнеза Лазара. Објављивао ју је у наставцима више од годину Дана у часопису Стражилово. Овај његов најзначајнији и највећи рад (О кнезу Лазару) је затим објављен као посебна књига 1888. И поред извесних недостатака којих је и сам аутор био свестан, нарочито често непотребних дигресија чињених баш ради полемике, ово дело је и данас употребљиво и представља образац критичке историографије. И поред неких слабих страна, у њему доминира исцрпност употребљених извора, исправност анализа и тумачења. Р. је показао да треба одбацити фалсификате и непоуздану традицију а поклонити веру примарним изворима, нарочито онима који су по времену и месту ближи догађају о коме сведоче.
У свом опусу Р. је проучавао скоро сва раздобља српске историје. Писао је расправе о разним питањима и периодима, почев од ситних али важних прилога“ и „приложака“, па до крупних студија, најрадије бирајући неразјашњена питања из области историјске географије, хронологије, родословља, црквене и политичке историје. При томе скоро увијек пише полемичким тоном, увлачећи и читаоца у критички поступак и неизвесност истраживања до коначног разрешења. Поред поменутих, оставио је за собом још велики број радова, већих и мањих. Ваља поменути неке од њих који су и данас корисни: О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1868, 1879); О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766 (1901); Рашки епископи и митрополити (1901); Двије босанске краљице (1893); Бановање Твртка бана 1333. до 1377 (1894); Монтенегрина, прилоищи историји Црне Горе (1898); Стари Сланкамен (1892); Прилошщи к објашњењу извора срйске историје I-XXIV (1879–1881) и др.
БИБЛИОГРАФИЈА: BLZ 9, br. 19956–20033, 10, стр. 297; 11, br. 15645-15676; Н. Радојчић, Списак радова Илариона Руварца, Споменица Руварцу, Нови Сад 1955, 151–161; Б. Маринковић, Иларион Руварац и његово дело поводом 140-годишњице рођења (1832–1972), Истраживања 2 (1973) 453-505.
ЛИТЕРАТУРА: Бранково коло 11, 31-32 (1905) 1011 (некролог); Ј. Томић, Некролог архи- мандриту Илариону Руварцу, Годишњак СКА 19 (1905) 348-362; Споменица Илариону Руварцу (1832–1932), Гласник ИД НС 1932; Зборник радова Илариона Руварца, Посебна издања САН 103, Београд 1934; Споменица Илар. Руварцу, изд. Филозофског факултета у Н. Саду, Нови Сад 1955; Ђ. Сп. Радојичић, Руварчево место у српској исшориографији, Зборник МС ДН 13–14 (1956) 13- 14; С. Ћирковић, Студија И. Руварца, О кнезу Лазару, Бој на Косову, старија и новија сазнања, Београд 1992, 9–15; Р. Самарџић, Писци српске историје IV, Београд 1994, 241-247; НЕ 3, 807-808 (Н. Радојчић); ЕЈ 7, 120 (Ђ. Сп. Радојичић); Браћа Руварац у српској историографији и култури. Научни скуп у Сремској Митровици 18-20. сеп- тембра 1996, Зборник радова (у штампи).
A. Веселиновић
Енциклопедија српске историографије, Београд 1997. 627-629 стр