Блиски исток област је коју данас често асоцирамо са модерним државама Турском, Сиријом, Палестином, Јорданом, Египтом, те приобалном регијом Арапског полуострва. Тим речено ми ову област асоцирамо са разним семитским или турским народима, али тврдити да ову област насељавају само и искључиво ови народи било би погрешно. Како сада тако и некада, Стари исток је представљао шаролику мрежу култура, језика и цивилизација. Доминантна језичка група била је семитска (акадски и аморитски језик), али се као засебан издваја сумерски који не припада ниједној нама познатој породици језика. Оно што је такође веома занимљиво јесте присуство индоевропских елемената у хуритском језику који се говорио у сјеверној Сирији и Месопотамији.
Неки од примјера индоевропских језика Старог истока су палајски, лувијски, хетитски и староперсијски. Лувијски је чак надживио пад Хетитског царства (1650. п.н.е-1190. п.н.е) и сматра се да је чак био говорни језик хетитског центра Хатуше у задњим деценијама постојања Хетитског царства. Неки сматрају да је ипак био само језик администрације. Ипак, хетитски је најстарији индоевропски језик посвједочен у писаној форми. Дакле и поред раздвојености лувијског језика од хетитског, ови језици су једнако уско везани за државу Хетита. Лувијски религијски/култни текстови су убацивани у корпус религијских текстова Хетита. Лувијци су били веома битан елемент некадашње Анадолије као веома бројна индоевропска популација Мале Азије. Њима се приписује дизање већег броја насеља из бронзаног доба међу којима су Ефес (Апаса) и Троја. Крајњу обалу западне Анадолије су нешто касније насељавали и стари Грци.
Аутор: Тамара Ћ.
Д. Стефановић, И беше попут птице у кавезу, Београд 2012, 11-20.