ИТАЛИЈАНСКА АГРЕСИЈА НА ЕТИОПИЈУ

Аутор: Малиша Миљанић

Као и све друге земље афричког континента, Етиопија је била економски веома сиромашна, али богата појединим рудама и каучуком. То је био довољан магнет да се око ње окупе колонистичке птице грабљивице.

Спремајући велики колонијални подухват против Етиопљана, Бенито Мусолини је желео да се у Европи обезбеди са две стране: од Француске и од евентуалног новог повезивања Немачке са Аустријом. У вили Фарнезе 1935. потписан је француско- италијански уговор којим се Француска обавезала да свом суседу уступи три колонијалне територије- туниске пустиње, еритрејске територије и острво Думевија. Италија се одрекла уговора из 1896. који је гарантовао повлашћени положај њених грађана и колониста у Тунису. Две стране су се обавезале да ће се консултовати и усаглашавати ставове у случају претњи независности и интегритету Аустрије. Још важније је било то да је француски премијер Лавал отворено дао сагласност анексије Етиопије.

Немачка је 1934. почела да се наоружава. Британска и француска влада су 1935. предложиле закључење ваздушног пакта, на шта је Немачка одговорила изградњом свог ратног ваздухопловства. На то је Народна скупштина Француске донела закон о продужавању војног рока на две године. Дошло је до увођења опште војне обавезе, што је узбунило остале велике силе. У Стрези су се 1935. састали представници Италије, Енглеске и Француске. Конференција се сагласила да је Немачка прекршила Версајски уговор, а неколико дана после је Савет Друштва народа објавио резолуцију у којој се осуђује повреда Версајског уговора од стране Немачке и прети предузимањем санкција у случају будућих сличних поступака.

1935. је потписан француско- совјетски споразум о узајамној помоћи, као и совјетско- чехословачки споразум о безбедности. Англо- француско- италијанска слога постигнута у Стрези, није била дугог века. Енглези су отпочели преговоре са Немачком о поморском наоружању, који су крунисани 1935. Поморском конвенцијом Немачка може држати ратну флоту у укупној снази трећине британске морнарице.

Слога три силе из Стрезе је коначан слом доживела на питању италијанске агресије у Етиопији. У својој глади за колонијама, фашистичка Италија је одлучила да насрне на Етиопију, у том моменту можда и једину независну афричку државу. Оно што је парадоксално, јесте да је Етиопија постала члан Друштва народа 1923. посредством никог другог до Италије. 1928. је италијанска влада са Етиопијом закључила уговор којим су се обавезали да ће међусобне спорове решавати споразумно. Мусолинијева влада је 1933. донела тајну одлуку за напад на Етиопију са циљем да је претвори у своју колонију. За команданта експедиције одређен је маршал Емилио де Боно.

1934. тридесетак домородаца из Еритреје,који су служили италијанској војсци прешли су код места Вал-вал етиопску границу и тамо су побијени. Како су италијанске трупе имале право да се служе овим комадом етиопске територије, римска влада је подигла узбуну. Етиопија се 1935. обратила за помоћ Друштву народа, а Мусолини је изјавио да ће Италија прихватити арбитражу, коју је претходно етиопска влада предложила. Настављено је пребацивање италијанских трупа у Еритреју, па се Етиопија опет обраћа Друштву народа. Савет Друштва народа је на предлог Енглеза донео резолуцију којом поручује завађеним странама да изаберу арбитра који ће решити њихов спор. Решења није било, јер га Дуче није хтео. Британска и француска влада су успеле да га приволе на још један састанак на ком му је понуђена деоба Етиопије, али је и то одбио. Велика Британија је после тога почела да прети Италији, али је Мусолини проценио да су Енглези далеко од ратних расположења.

Отпор Етиопљана код града Аби- Ади, децембар 1935.

Италијански напад на Етиопију отпочео је октобра 1935. Првих дана 1936. етиопски отпор бива сломљен, те Италијани несметано улазе у Адис Абебу. Скупштина Друштва народа је оптужила Италију за агресију и повреду Пакта Друштва народа, које је одлучило да се против Италије примене економске и финансијске санкције, које предвиђају забрану извоза оружја, забрану давања кредита и зајмова Италији, обуставу куповања италијанске робе. Понашање великих западних сила ће ембарго претворити у фарсу. Велика Британија је била је противна рату против Италије. Економске санкције су биле потпуни промашај, јер готово да нису наносиле штету италијанској ратној политици.

Ове санкције више плаше Британце и Французе него Мусолинија. Министри иностраних послова Британије и Француске су се 1935. састали у Паризу и израдили план по ком би требало делимично задовољити Мусолинија. Овим планом би Италији припало 2/3 Етиопије, која би од Италије добила луку Асаб. Италија би тако била протектор Етиопије. Међутим, ово је пропало.

После споразума у Стрези, Немци испољавају доста зловоље према Италији. Од 1935. се став мења. Хитлеру се учинило да етиопска афера пружа згодну прилику за почетак зближавања са Мусолинијем. Будући да није била члан Друштва народа, Немачка није морала да поштује трговачки ембарго према Италији. Британија и Француска престају да снабдевају Италију нафтом и бензином, па га Италија увози из САД.

Мусолини је однео победу у рату и прогласио анексију Етиопије Италији маја 1936. Италијански краљ је својој титули додао и титулу цара Етиопије. Скупштина Друштва народа је, на иницијативу Велике Британије, изгласала резолуцију о престанку економских санкција против Италије.