ИТАЛИЈАНСКИ РАТОВИ I-IV

Аутор: Миљанић Малиша

Италија, као и генерално читаво Апенинско полуострво привлачило је кроз историју пажњу многим освајачима. Тема мог данашњег рада су Италијански ратови, под којим се подразумева низ како локалних, тако и сукоба ширих размера који су се водили за превласт на Апенинима. Италијански ратови трајали су дуже од пола века, са краћим прекидима, тачније од 1494- 1559, и било их је укупно девет. Како је ова тема обимна, одлучио сам да је поделим у два рада, тј. текста, стога ћете данас читати о прва четири рата, а врло ускоро преосталих пет ратова, но- пређимо на ствар.

У италијанским ратовима су главни актери били Царство, Шпанија и Француска, а своје учешће су повремено узимали Османско царство, Русија, па у једном моменту чак и Персија. У енглеској историографији се ови ратови називају ратовима Хабзбурга и Валоа. Можемо јасно закључити да постоје три основна узрока италијанских ратова, а то су династичко супарништво, територијалне размирице, те привлачност Италије као, у том моменту економски најнапреднијег дела Европе. Територијалне размирице рађале су се између Француске и Бургундског војводства око Фландрије, Артоа и Бургоње, потом између Француске и Царства око Милана, те између Француске и Шпаније између Напуља и Сердање. Између пет водећих држава у Италији- Венеције, Фиренце, Папске државе, Напуља и Ђенове, поштовала се равнотежа снага, која је постигнута споразумом у Лодију 1454.

Италија 1494, непосредно пред рат.

ПРВИ РАТ
Први рат (1494-95) је отпочео походом француског краља Шарла VIII на Италију. Повод за рат био је позив Лудовика Сфорце, миланског војводе. Смрћу Лоренца Медичија 1492, равнотежа снага постигнута у Лодију 1454. постаје нарушена у корист Напуља, који постаје претња Милану. Шарл VIII је на престо ступио са само 13 година, 1483. Унутрашње проблеме решио је настављајући политику свога оца, Луја XI, обуздавајући племство у тзв. Лудом рату, који ће трајати до 1488. Шарла је опседао идеал витештва и бивао је обузет мишљу да опет заузме Јерусалим, чак се самоиницијативно титулишући као краљ Јерусалима и Напуља 1494. Краља су на поход подстрекивали савезници- Етјен де Вески и епископ Бризоне. Они су га наговарали да заузме Напуљ на који је имао наследно право, пошто је Марија Анжујска, била жена Шарла VII, а овај отац Луја XI.
Шарл је крајем 1494. новцем осигурао неутралност Енглеске, да би доцније у Барселони шпанском краљу обећао Сердању и Русијон. Цару Максимилијану је предао Артоа. У лето 1494. ће повести војску од око 30.000 људи. Војска је без већих проблема и отпора прешла Алпе, ушла у Фиренцу, те стигла до Рима, где је Шарл од папе Александра VI добио првенство пролаза кроз папску државу. Овај поход успешно је окончан уласком Француза у Напуљ фебруара 1495. У страху од јачања Француза, очекивала се хитра реакција Европе. На пролеће 1495. су европске земље организовале Свету Лигу. Савез су првобитно чиниле Венеција, Милано, Шпанија, а касније се прикључила и Енглеска. Шарл ће у Напуљу као вицекраља поставио Жилбера де Монпасјеа, да би потом кренуо назад за Француску. У повратку је дошло до битке код Форнова, 6. јула 1495, када су Французи на јуриш пробали да пређу реку Таро. Шарл је некако успео да дође до Ломбардије, да би се десетак дана касније француска војска предала у Напуљу. Први италијански рат је тиме окончан, упоришта око Гаете и Таранта су се неколико месеци држала, а Света лига се распала.

ДРУГИ РАТ

Планирајући нови поход, Шарл VIII 1498. мре под велом мистерије. Неки извори наводе да је смрт била последица несрећног ударца главом о довратак. Пошто није имао потомство, њега ће наследити Луј ХII (праунук Шарла V, који се истакао у другој половини Стогодишњег рата). Лују ће превасходни циљ у почетку бити јачање централне власти. Подстицао је хуманизам. Почасно је назван „отац нације“ . Луј је припремајући поход на Милано успео придобити Венецију, тако што јој је обећао Кремону. Споразумом са Енглеском, Шпанијом и царем, добио је дозвоолу да регрутује војску у швајцарским кантонима. Октобра 1499. је француска војска под командом Ђан Ђакома Тривулција заузела Милано. Увераван у супротно, Лују овај плен није био довољно велик. Хтео је да освоји и Напуљ. Споразумом у Гренади потписаним новембра 1500. је Луј ХII са Фердинандом II Арагонским договорио поделу Напуљског краљевства. Тамошњи владар Напуља, Федерико, предао се Французима, и као надокнаду је добио Анжујско војводство. Луј је држао север краљевства, а Шпанци Апулију и Калабрију.
Ипак, убрзо ће доћи до конфликта око територија које нису поменуте у уговору. Шпански генерал Гонзало Фернандез де Кордоба, (који се иначе истакао у рату за Гранаду 1482-1492), нанео је поразе Французима, прво код Черињоле, априла 1503, па код Гариљана, децембра исте године. Луј је тако био присиљен да јануара 1504. напусти Гаету, последње француско упориште на југу Италије. Октобра 1505, потписан је мир у Блоа, којим се Луј одрекао Напуља у корист рођаке, која ће се касније удати за шпанског краља.
ТРЕЋИ РАТ
Нови папа, Јулије II је желео да поврати изгубљене црквене области. Након краћих припрема, он ће 1506. ући у Болоњу. На иницијативу Венеције, у Камбреу је 1507. основана лига коју су чинили Француска, Енглеска, Царство, Шпанија, Фиренца, Савоја, Ферара и Мантова. Француска војска савладала је Венецију код Ањадела.
Желећи да се отараси Француза, јер им више није требао, Папа ће бити агитатор образовања антифранцуске свете лиге, основане октобра 1511. Французи су под командом Гастона де Фоа 1512. прешли реку По и поразили заједничку папску и шпанску војску код Равене. Након погибије француског војсковође, Французи напуштају Милано, што ће Сфорце да искористе и врате се у град. Против Француске се тада окрећу енглески краљ Хенри VIII и Фердинанд Арагонски.
Енглеска војска се током јуна 1513. искрцала код Калеа. Крајем месеца им се придружио и краљ. Французи ће потом претрпети страховит пораз у тзв. „бици мамуза“. Ова битка која се одржала код Гингата се тако зове јер се француски коњички одред разбежао. Француски савезник, Шкотска, остала је без свог краља Џејмса IV, који гине у бици код Флодена.
ЧЕТВРТИ РАТ

Луј XII мре првог јануара 1515, без наследника. На престо ће тада доћи Франсоа I, из бочне гране династије Валоа. Он је водио политику јачања краљеве моћи на рачун феудалаца. Ратно искуство је стекао борећи се у Гаскоњи и Гијени. На рачун економије, развијао се дух хуманизма. У Лиону ће 1515. бити сакупљена војска за поход на Италију, која је бројала 40.000 људи. Препрека су били Швајцарци, коју су контролисали пролазе на Алпима. Ипак, Французи су их пробили и стигли до Пијемонта. Неки швајцарски кантони су водили преговоре, а неки наставили рат. Тако је дошло до битке код Марињана, када је, бројнија француска војска на препад нападнута од стране Швајцараца. Упркос почетној иницијативи, Швајцарци нису издржали, јер ће на страну Француза стати Млетачка, и тако променизи ток и резултат битке. Погинуло је преко 15000 људи, што ову битку чини извесно најкрвавијом у току италијанских ратова. Преговори са Швајцарском окончани су вечним миром у Фрајбургу 1516. Исте године потписан је веома важан уговор који је потписао папа. То је био Болоњски конкордат, којим је Лав X потврдио Прагматичну санкцију из 1438, документ на којем се темељио галиканизам- тендеција Француза који су захтевали да њихова земља има веће ингеренције над Католичком црквом.