КАРАВАН

КАРАВАН – термин који је дошао у наше крајеве преко Византије, где се среће први пут у списима Константина Порфирогенита. Из Приморја је у залеђе продрла и латинска реч turma, која се употребљава као синоним за караван.
На челу каравана јахао је крамар (в.) на најбољем коњу са звоном о врату, а остали коњи били су уларом повезани један другом за репове или са- маре; у друштву се обично налазио и пас. Поносници (в.) су због личне сигурности и сигурности каравана били наоружани тадашњим оружјем: лук, тоболац са стрелама, штит, мач и др. Путовало се само дању, а ноћивало у почетку под шаторима – tenda, откуда и име једне од важнијих станица за Дрину (Тјентиште). Каравани су ишли етапно, не до Новог Брда и сл. него до Полимља, до одређених места где се очигледно погађају други поносници и образују други каравани. По већим местима караван је свраћао у стан (в.) а о примљеној роби је бринуо стањанин (в.). Под крај средњег века на свим ва- жнијим саобраћајним раскрсницама биле су, како изгледа, посебне куће појединаца (Гласинац), патарена (Љубсково и Брадина), босанских краљева (Коњиц) и властеле (Тјентиште).

Награде за пренос робе у новцу – најчешће одређиване по товару – биле су различите у зависности од удаљености места, годишњег доба, врсте робе, сигурности на путу, угледа крамара који је предводио караван. У принципу, крамарима се плаћала по- ловина уговорене своте унапред у Дубровнику, а остатак по истовару робе на крајњем исходишту. Ретки су случајеви да се све плаћало одмах унапред или пак тек пошто се изврши уговорени посао. Познати су и случајеви да трговац, поред уговорене награде по товару, даје и по један грош на име напојнице за крамара — звана примићурина. За разлику од осталих артикала чији се пренос плаћао у новцу, за со се готово редовно плаћало у натури – половина товара соли пренесене у одређено место, без обзира на растојање од Дубровника.

Крамар се обавезивао да ће у утврђеном року довести одређени број коња способних за пренос терета, а трговци су били дужни да спреме робу за ове унајмљене коње. Трговци нису волели непо- требно задржавање на путу, па су захтевали да се иде најкраћим путем, без прекида – via recta, sine aliqua mora – a посебно су били против задржавања влаха у њиховим катунима.

Крамар је, као старешина свих поносника у каравану, преузимао пуну одговорност за поверену робу, под претњом надокнађивања штете која би настала његовом кривицом (услед крађе, ватре, воде и недовољног надзора над робом), изузимајући насиље појединих великаша (violentia dominorum) и инвазију неких војничких одреда (invasionis gen- tium), а нарочито опасност од Турака.

Евентуални спорови између Дубровчана и влаха поносника расправљани су обично пред дубровач- ким судом, изузев ретких случајева када је крамар пристајао да буде изведен пред туђи суд у Босни или Србији. Карактеристично је за менталитет ду- бровачких трговаца да су понекад захтевали да им се у случају спора са власима верује само на реч, без полагања заклетве – absque sacramento. Законите царине на путу којим се кретао караван обично су плаћали трговци, док су се новоуведене преносиле на крамаре.

Величина каравана који су полазили од Дубровника за унутрашњост Балкана зависила је од природе извозне робе. Мали је проценат каравана са више од педесет коња, мада су каравани натоварени сољу били већи и понекад су бројали и по неколико стотина коња, какав је нпр. онај од 600 коња који су преносили со у Подвисоки. С друге стране, каравани који су пристизали из Србије и Босне у Дубровник били су у просеку нешто већи, а нарочито они натоварени оловом од по седамдесет до две стотине товара.

Иако се одвијала преко целе године, караванска трговина је била најинтензивнија у септембру, октобру и новембру, а најслабија у јануару и фебруару. Осим годишњих доба, на кретање каравана утицали су и други чиниоци, као нпр. сајмови (панађури) у појединим местима, о чему се, нажалост, не зна много.

Каравани су најчешће односили из Дубровника тканине, мрчарије, со, а затим усољену рибу, уље, вино, шалитру и др., а доносили из залеђа жито, месо, сир, коже, восак, дрво и метале, међу којима најчешће олово.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Повеље и писма 1-1, 186, 330; II, 74, 76, 327, 328.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, Дубровачка средњовековна караванска трговина, ЈИЧ 3 (1937) 119-146.

Ђ. Тошић

Извор: “Лексикон српског средњег века”, Београд 1999, 281-282 стр