КРСТАШИ ОСВАЈАЈУ ЈЕРУСАЛИМ

“Напад је почео у ноћи 13. на 14. јули 1099. године. Једном од великих кула командовао је Рајмонд, а другом Готфрид. Пре напада је договорено да главни удар буде у Рајмондовом сектору, док се од осталих очекивало да му пружају подршку вршећи снажне јурише. Међутим, одбрана је управо била најјача тамо где су Рајмондове трупе нападале, а њом је командовао лично Ифтикар ал Дулах. Зато Рајмонду и поред целодневних јуриша није успело да освоји зидине. На покретне куле је падала киша стрела, док је на ратнике у њима и око њих просипано кључало уље и горућа нафта. Дрвене направе се нису одмах запалиле само захваљујући томе што су биле покривене сировим животињским кожама које су крсташи непрестано поливали водом и сирћетом. И поред тога, Рајмондова дрвена кула била је запаљена и уништена пре него што су је приближили утврђеном граду. 

Наредног дана Готфрид је са врха своје покретне куле повео хришћанске ратнике у одлучујући напад. Он је наредио да се запале бале памука и сена којима су зидине града биле заштићене од удара крсташког „овна” (масивни дрвени балван са гвозденим врхом којим су пробијане капије или зидови утврђења). Ватра и густ дим су отерали или заслепели већину бранилаца. Из куле је спуштен покретни мост и на зидинама Јерусалима су се појавили први витезови. Десетине лествица су постављене и ускоро су бедеми били пуни крсташких ратника. Док су једни журили да отворе капије и пропусте у град главнину крсташке војске, Танкред се с одредом верних витезова спустио у тесне градске улице гонећи браниоце. Успаничени муслимани су потражили спас у великој Ал Акса џамији, као последњем уточишту. 

Танкред им је обећао животе ако се предају, што су они одмах прихватили. Свуда по улицама Јерусалима кретале су се веће или мање групе крсташа. После краћег отпора, видевши да је битка изгубљена, Ифтикар ал Дулах се предао Рајмонду. Његов једини услов је био да он и његова лична гарда могу слободно да оду из Јерусалима. Рајмонд је то прихватио и, под окриљем мрака, арапски заповедник напустио је град, препустивши га освајачима на милост и немилост. Ифтикар ал Дулах и његова пратња били су једини који су преживели крсташку победу. Сви становници Јерусалима, мушкарци, жене, деца, било муслимани било Јевреји, били су у страшном масакру побијени до последњег. Милости није било ни за кога. У писму које је потом упућено у Рим писало је: „Духовном господару, Папи римске цркве, свим бискупима и свом народу хришћанском … од војводе Готфрида, грофа Рајмонда и целе Божје војске… на улазу у Соломонов храм наши ратници јахали су у крви Сарацена, коњима до колена.” 

 

Извор: Одломак из књиге групе аутора In Nomine Dei: Кратка историја крсташких ратова, Београд 2008. (https://m.facebook.com/RadicRadivoj/photos/a.292547714191259/1789249777854371/?type=3&mibextid=Nif5oz)