ЛЕПЕНСКИ ВИР – НАЈСТАРИЈИ “ГРАД” СТАРОГА СВИЈЕТА
Рјечна тераса Лепенски вир, смештена у Ђердапу, постаће седамдесетих година XX вијека поприште праве археолошке драме. Током истраживања спроведених 1965—1970. испод наслага земље и пијеска откривени су трагови загонетне преисторијске културе. Древни храмови, скулптуре у облику џиновских облутака и мистичне гравуре у камену, на костима и рожини трагови су напредне цивилизације која је прије више од 9.000 година одабрала узак појас обале моћне и непредвидљиве ријеке да се на њој за тренутак скраси и подигне прво организовано насеље у Европи. Готово пола вијека касније археолошки темељно истражен, али и даље провокативно загонетан, Лепенски вир фасцинира савремене архитекте и несумњиво представља најстарије сакрално средиште европске архитектуре и вајарства.
С правом назван културом, јер укључује више од десетак археолошких налазишта дуж десне обале Дунава, са средиштем код села Бољетин у Горњем Ђердапу, Лепенски вир је грађен почетком мезолита рукама једне од најстаријих европских популација. Блага клима, ријека богата уловом, меки, широки вирови над којима радо лете пчеле и птице све су то разлози због којих је древно племе рибара привезало своје руком дубљене моноксиле уз скучене терасе украј Дунава. Изабрали су нов простор за живот са истанчаним осјећајем какав могу имати само људи великог искуства и знања.
Иако је добра клима омогућила овој популацији да живи под отвореним небом, скученост њиховог новог станишта приморала их је на изузетну организацију и трајање у мањим заједницама. Оно што, међутим, фасцинира јесте чињеница да су изабрали, условно речено, урбани живот, саградивши прва већа насеља у познатој историји европске цивилизације.
Само организована подела рада, која додатно указује на степен културног развоја становника Лепенског вира, може да створи друштво које тако драматично, способностима и знањем својих одабраних појединаца, одудара од других племена која у истој епохи егзистирају на сасвим другачији начин. Како наука заиста зна да су се овакви процеси одиграли унутар једне културе која иза себе није оставила писане документе?
Између осталог и на основу начина сахрањивања. Сложени погребни ритуали чије трагове чувају локалитети у Ђердапу показују да се у једном тренутку унутар ове тајновите заједнице формирао друштвени слој појединаца који су имали и посебне привилегије за живота и трајно поштовање након смрти. Такво
уважавање у друштву које не познаје моћ власништва и политике могли су имати само даровити прваци чија су знања била од виталног значаја за заједницу. Данас је тешко дати одговор на питање да ли су највеће поштовање ове необичне заједнице уживали вјешти градитељи који су се посебно разумели у тајне природе или риболовци и ловци најокретнији у прибављању хране, мајстори вични изради коштаних удица и других алатки неопходних за живот или племенски жреци који су разумели поруке богова саображених у ликовима необичних идола-облутака.
Идоли из Лепенског вира, сваки за себе, оригинали су дело начињено према јединственом иконографском принципу без претеча и настављача. Чак и када се на облуцима појаве представе јелена или линије које подсјећају на таласе или рибље крљушти, кругови и вериге, нема сумње да је образац проистекао из исте промисли и да је функција ових идола примарно религиозна. Они повезују ватру, воду, камен и живи свет – елементе важне за опстанак људи који су настањивали преисторијски Ђердап, или су праслике божанственог сунца које су пратиле кретање соларног диска на начин најповољнији по дом у који су постављане.
Тајна њиховог стварног значења вероватно ће заувек остати недоступна савременој цивилизацији, која се клања потпуно другачијим вриједностима. Коначно, и сами становници Лепенског вира одустали су у процесу друштвено–привредног напретка од својих камених идола. Као да су оног часа кад су спознали како да гаје биљке и припитоме животиње, изгубили интересовање за све оно што је раније условљавало њихов опстанак. С нестанком старог начина живота ловаца и сакупљача нестају стари култови, а с њима и монументална уметност Лепенског вира. Недуго затим и ова заједница ће се утопити у велику ријеку племена настањених на Старом континенту. Као да је цивилизацијским напретком изгубила свој аутентични идентитет. Тамо на уској обали крај Дунава, где и данас постоје трагови првог „града” у Европи.
Мистика бројева
Мерења спроведена током истраживања Лепенског вира, али и за потребе измештања локалитета у време изградње Ђердапа II, дословно су збунила научнике. Склад између грађевина и окружења у ком се оне налазе показује изузетно познавање мера и пропорција које немају узор у природи. Градитељство Лепенског вира утемељено је на аутентичним математичким вредностима и барата сопственом мистиком бројева, која је још
недокучива савременим математичарима.
Извор: Благо Србије, Београд 2012, 13-17 стр