МАЛА АНТАНТА- ПЕТА СИЛА ЕВРОПЕ

Аутор: Малиша Миљанић

Када бих морао да у једној реченици опишем доба између два светска рата (лат. Interbellum), рекао бих да је то био период који су карактерисале многе тектонске промене у геополитичком, социјалном и економском смислу, проузроковане пропашћу четири велика царства- османског, руског, аустроугарског и немачког. Кроз наредних неколико радова, циљ ми је да представим шта је то обележавало период између два светска рата у великим европским и светским земљама, а почећу излагање од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (у даљем тексту Краљевина СХС или КСХС, потом и Југославија, прим.аут).

Мала Антанта је војни савез који су 1920. оформили Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка. Узрок њеног формирања је била бојазан од евентуалног војног маневра Аустрије или (и) Мађарске, којим би повратили некадашње територије Аустроугарске. Наиме, Мађарска је таргетирала Барању, која је припала КСХС, потом Прикарпатску Украјину, коју је добила Румунија, и Словачку. Такође се мешала у унутрашња питања ових земаља да би изазвала нестабилност. Оно што је КСХС, Румунију и Чехословачку узнемирило јесте чињеница да су Мађари под оружјем држали готово 130.000 људи, па су се три земље пожалиле председнику француске владе Александру Милрану, који је у том моменту председавао Врховним саветом сила Антанте. У то време је Милран водио поверљиве разговоре са представницима мађарске владе, са циљем да им представи могућност промене одредаба Тријанонског уговора, који је дефинисао границе нове мађарске државе према суседима. Иза тих разговора крио се један мудар маневар Француске, а то је жеља да се Мађарска придобије и укључи у нови дефанзивни систем против немачког реванша. Вести о тим разговорима су брзо доспели у јавност, а најжустрије су искочиле Италија и Велика Британија, које су се противиле потенцијалном ширењу француске хегемоније у централној и источној Европи.

Чехословачко- југословенско приближавање започело је у Версају разговорима министара иностраних послова Едварда Бенеша и Анта Трумбића 1919. године. Идуће године је румунски премијер Вајда- Веовод посетио Праг, да би касније био организован југословенско- чехословачки дијалог о сарадњи. Бенеш је дао иницијативу да се између три земље закључи савез против реваншистичких претњи Мађарске и Немачке. Бенеш је у Београду 14. августа 1920. потписао уговор о Савезу и узајамној помоћи са југословенском владом. Румунија ће се накнадно, исте године неформално повезати. Француска је са негодовањем примила вест о стварању Мале Антанте, која није хтела да буде инструмент антисовјетске политике.
Жорж Клемансо ће 1921. повести политику везивања Мале Антанте за француски систем безбедности у Европи. Та промена француског држања је резултат непосредне бољшевичке опасности у централној Европи. Париз је преко Румуније хтео да укључи Пољску у Малу Антанту, али је Чехословачка била против, јер није желела да индиректно буде увучена у совјетско- пољске сукобе. Чехословачку је овде подржао краљ Александар.

Мала Антанта је највећу пажњу концентрисала на опасност од повратка Хабзбурга у Мађарску. Бивши аустријски цар и мађарски краљ, Карло Хабзбуршки, који је живео у емиграцији, виђен је 1921. у Зомбатељу, одакле је отишао у Будимпешту да од регента Миклоша Хортија тражи поврат власти, што овај одбија уз образложење да страхује од реакције Мале Антанте, која је за ово сазнала и била оштро против, разуме се, до те мере да је Мађарској послат ултиматум да Карло мора напустити земљу, што је и учинио. Румунија је овде реаговала и формално приступила Малој Антанти, пошто је потписала приступне уговоре- у Прагу у априлу, те у Београду у јуну 1921. године. Карло је опет пробао. Дошао је у Шопрон, окупио војску и кренуо у Будимпешту. Брзом реакцијом, Карлова експедиција је опкољена и савладана, а законом који је недуго потом донет, Карло је заувек лишен права на престо.

Велика светска економска криза (1929-33) донела је велике привредне и социјалне тешкоће. То је такође довело и до промена односа чланова Мале Антанте. Румунија и Југославија су хтеле стварање блока аграрних земаља, а Чехословачка тројну царинску унију са Аустријом и Мађарском. Та идеја је пропала, па се Француска нашла ту са новом идејом да унији додају Југославију и Румунију, но ни то није прошло. Односи у југоисточној Европи су се заоштрили након што се сазнало за план стварања аустро- немачког царинског савеза. Мала Антанта оживљава своју активност потписивањем југословенско-чехословачког трговинског споразума 1931.

Мусолини је 1932. изнео план о стварању директоријума четири силе- Британије, Француске, Италије и Немачке. То би донело ревизију граница у југоисточној Европи, разбијањем Румуније, одузимањем делова југословенске територије, стварањем Подунавске федерације и повезивањем Италије и Немачке. Када је конференција о разоружању донела резолуцију о једнаким правима Немачке на наоружање, Мала Антанта се осетила угроженом. Овом ревизијом је најугроженија била Југославија. Након афере око слања италијанског оружја Мађарској, те поготово након Хитлеровог доласка на власт, Бенеш на састанку министара спољних послова Мале Антанте предлаже статут о учвршћивању међусобних веза, по ком државе нису могле склапати уговоре без сагласности других чланица.
У вези са приближавањем Француске СССР-у, због опасности од Хитлерових тежњи, Мала Антанта мења свој изразито антисовјетски састав. Након потписивања заједничке конвенције држава Мале Антанте и СССР о дефиницији агресије 1933. у Лондону, успостављени су односи Чехословачке и Румуније са совјетима, док је Југославија остала доследна антисовјетској политици.

Мала Антанта није на крају успела да се организационо учврсти. Јачање Немачке и Италије рушило је снагу овог савеза. Промене спољне политике влада у Југославији и Румунији, које су се све више окретале превасходно Немачкој, слабиле су односе унутар чланица Мале Антанте. У време чехословачке кризе, Југославија и Румунија нису биле уз њу. Пред сам слом Чехословачке, 1938. је одржан на Бледу последњи састанак сталног савета Мале Антанте, на ком пропадају сви покушаји да Чехословачка добије подршку осталих чланица како би се одупрла Немачкој. Мала Антанта де факто престаје да постоји Минхенским споразумом од 29. септембра 1938, када је Чехословачка предата Немачкој.