МЕЂУРАТНА ФРАНЦУСКА

Аутор: Малиша Миљанић

Француска је у Првом светском рату претрпела велике људске и материјалне губитке, што је утицало на њен политички живот у целом међуратном периоду. Ипак, из Првог рата је изашла као једна од највећих победника.

Трећа француска република, проглашена 4. септембра 1870. заснована је на Уставу из 1875. и уставним изменама из 1879. и 1884. Ова држава се карактерисала великом надлежношћу народне скупштине, која је контролисала владе као свој извршни орган и могла их обарати увек када већина посланика није имала поверења у њих. Суштину унутрашње политике је чинио вишепартијски систем. Скупштина је била политички расцепкана, услед чега Француска није могла стећи стабилнију владу.

У периоду 1918-1933, председници владе били су Жорж Клемансо, Рајмон Поенкаре (оба на фотографији), Александер Милран, Аристид Бријан, Едуар Ерио, Пјер Лавал, Андре Тардје и Едуар Даладје. Номинални шеф државе, председник Републике, био је биран на седам година, а постојала је уставна могућност да једна личност буде више пута изабрана на ту дужност.

Основицу политичког живота Француске су чинили радикали, који се боре за јачу позицију Републике. Они су били подељени у групе, с обзиром на уверења, па су се кретали од левице, која себе назива радикалсоцијалистима, до конзервативне деснице. Што се тиче спољне политике, они су били јединствени у томе да Француска мора организовати своју надмоћ у Европи, односно онемогућити Немачкој да ојача и реваншира се за пораз. Савез десничарских група Федерација републиканаца је имао мали утицај. Лево крило француског политичког живота чинили су социјалдемократи који су настали из секције друге Интернационале. Социјалисти су у већини прихватали теорије марксизма. Крајњу левицу су чинили комунисти, који су се од социјалиста одвојили на Конгресу у Туру 1920, прихватили програм Треће интернационале и представљали јаку странку с поверењем међу француским бирачима. Иако су по програму остајали револуционарни покрет, комунисти су своје деловање прилагодили републиканском уставу.

Монархисти 19. века, присталице Бурбона и бонапартисти, су политички изгубили сваку важност, а са крајње деснице прете нови непријатељи- националистичке организације са програмом увођења ауторитарне власти.

Национални блок предвођен Жоржом Клемансоом односи велику изборну победу 1919. Удружена левица доживеће тада тежак ударац. Влада Клемансоа је уочила да треба спровести социјалне реформе. Да би ублажила класне сукобе 1919. донела је закон о обавези власника предузећа и синдиката да договорно налазе решења за све проблеме који искрсну између послодаваца и радника. Исте године је прихваћено осмочасовно радно време.

Конгрес у Туру, 25-30. децембар 1920.

Део француских социјалиста био је уверен да је неопходно сачувати постојеће парламентарне и демократске установе, и да путем њих треба постепено уводити социјалистичке односе у привреду и друштво, а други део је прихватао тезе о диктатури пролетаријата. У француском социјалистичком покрету до коначног расцепа долази на конгресу у Туру 1920. где је две трећине француских социјалиста прихватило комунистичку концепцију. Једна од одлика француске унутрашње политике у међуратном раздобљу је била у томе да су постојале међусобно супротатављена умерена десница и левица, али да није било странака око њих.

Левица је 1924. поново изашла на изборе обједињена у картел, и победила уједињену десницу, па је владу саставио Едуар Ерио. Ипак, леви картел се на власти задржао око 10 месеци. Потом је уследила влада умереног левог картела, под командом Пола Пенлевеа, али је кратког даха била и она.

Стална инфлација је била константан проблем, и требало је решити проблем сталног пада вредности франка. На питању стабилизације франка падале су владе једна за другом и управо се на њему сломио Леви картел. Вредност франка је 1926. на међународном тржишту била толико ниска да су Французи ситуацију сматрали катастрофалном. Међу политичарима се почео тражити спасилац франака и чинило се да је нађен у Рејмону Поенкареу. Десничари и конзервативци су у њега имали поверења, пошто је он заступао њихова поверења и био им вођа. Поенкаре је образовао владу националног блока, у коју нису ушли комунисти и социјалисти. Успео је и у главној намери, а то је да стабилизује вредност франка.

У време пада вредности франка и нестабилности влада, осетило се јачање покрета крајњих националиста, међу којима водећу реч имају ратни ветерани. Националисти су захтевали стварање снажних државних установа, залажу се за преуређење републике, да се униште представничка тела и распусте политичке странке, да се укину политичка права грађана и да се створи ауторитарна власт националне државе.

Избори из 1934. донели су левим партијама 334 посланичка места, а десница је поражена. Исте године је поново створена коалициона левичарска влада под председништвом Ериоа, састављена од социјалрадикала, а подржана од социјалиста. Ерио је прионуо на решавање привредне кризе, али по том питању није било слоге у картелу. Ерио је поднео оставку, па ће се између 1932-34 променити четири владе.
Глад проузрокована економском кризом показало се као погодно за крајње десничарске групе да се организују. Француска је имала читав низ националистичких тоталитарних група, а посебно су се истицали „Ватрени крстови“ (фр. croix-de-Feu) Франсое де ла Рока.

Повод за непосредан наступ фашизма у Француској пружила је финансијска афера. Фашисти су кренули у напад на дан када је нова влада социјалрадикала Даладјеа тражила поверење од скупштине. Фашистичке групе су на улице извеле своје људе и кренуле да запоседну скупштину. Међутим, републиканске снаге су контролисале ситуацију, јер су снаге безбедности и полиција остале верне режиму. На више места у Паризу долази до сукоба полиције и јуришних одреда. То је био почетак и крај француских фашиста да направе антидемократску демонстрацију, ако не и да узму власт.

1934. је уследило окупљање левице на основама супротстављања ауторитаризму, а важно је што су одлучили да им се придруже. Дошло је до сарадње социјалиста и комуниста, први пут након њиховог разилажења 1920. Сада су се нашли обједињени у протестном штрајку и у поворкама антифашистичких демонстрација. Уследили су преговори између руководства обе партије, те је 1934. потписан споразум о удруживању снага за супротстављање фашизму и рату. Наредне године долази до приближавања ове групације и социјалрадикала, па је 1936. створен леви савез. Тиме су постављени темељи за коалицију Народни фронт, која је имала социјалну основу. На скупштинским изборима 1936. је народни фронт однео победу.

Владу левог фронта је саставио Леон Блум. Тако је Француска 1936. први пут икада чији су председник и министри социјалисти. Блум је сматрао да реформама треба отклонити политичке и привредне проблеме. У исто време је текао велики талас штрајкова и радничко запоседање фабрика, што је Блуму помогло да спроведе подизање надница, 40-осатну радну недељу и плаћен одмор. Блумова влада је припремала национализацију банака и фабрика оружја.

Мере социјалистичке владе изазвале су страховање финансијских кругова, а и противљење деснице. Ситуација постаје напета, а у све се умешао и утицај споњнополитичких догађаја- јачање блока Осовине и превасходно шпански грађански рат. Комунисти и социјалисти су сматрали да се мора помоћи шпанским републиканцима, а сам Блум је био наклоњен француској интервенцији у Шпанији, али је код њега преовладало уверење да би у том случају и у Француској избио грађански рат и створиле се могућности националним тоталитаристима да оружаним путем посегну за влашћу. Десничари су напали Блума као Јеврејина, па је дошло до ширења антисемитизма.

За левичарски фронт је било најтеже то што су унутар њега избијале велике несугласице. Разилажења комуниста и социјалрадикала су постајала све већа, а социјалисти нису могли издржати посредничку улогу, па улазе у сукобе унутар Народног фронта. У месту Клиши дошло је до радничких демонстрација против фашиста, али се 1937. све претворило у тучу демонстраната и снага јавног реда. То је био повод да се комунисти и социјалрадикали коначно разиђу. Блум је оценио да су прилике у земљи заоштрене, и да је најбоље одложити програм реформи, што је довело до Блумовог повлачења 1937.

Уследила је влада умереног народног фронта Камила Шотана. После њега долази Даладје. Народни фронт се на власти одржао још годину ипо дана, а 1938. политика Народног фронта долази до самог краја. Социјалрадикали сматрају да треба повући реформне мере из 1936, а у споњној политици је Даладје хтео избећи рат са Немачком, па је у ту сврху жртвовао Чехословачку. Социјалисти и комунисти су били против тога, па су сви министри социјалисти предали оставке, а њихова странка прелази у опозицију. Комунисти су одбили да подржавају владу и тада су се социјалрадикали ослонили на десничарске политичке групе и оформили владу.

Избијање Другог светског рата Француска је дочекала без решених унутрашњих проблема. Очувала је парламентарне и демократске установе, али су се оне претвориле у погодне инструменте конзервативне политике. Фијаско који је Француска доживела у рату заправо је добрим делом резултат свих политичких, социјалних и економских нестабилности и тешкоћа са којима се ова земља суочавала између два рата.