МИКЕНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Кроз Лављи улаз, преко Хајнриха Шлимана, до открића Агамемнонове маске, дошло је вријеме да се освијетли друга древна цивилизација – добродошли  на недалеко удаљено југозападно мјесто од Атине – добродошли у вријеме Микенаца и њихове културе!

ЈМ

Аутор: Јован Малешевић

 

Прошли пут смо говорили о Минојској цивилизацији, о њиховој помало опасној прошлости, барем у погледу археологије и историје, о визији Сир Артура Еванса, човјека који вршио искповања на Кнососу, и како је то утицало на сам Кносос. Споменули смо и неколико већих, да кажемо тематски ствари, или начина интерператиција као што су поглед кроз владавину, редистрибутивна економија, и тако даље. Вратићемо се на неке од ових података. Због тога, што ћемо сад напустити Крит, и помјерити се на копно, на ово мјесто, звано Микена. Као што је био случај са Минојцима, тако сада и са Микенцима, требамо запамтити, да су ово само начини уобличавања приче. Ово је начин који се базира на погледе кроз владавину. Имали смо низ заједница које су организоване на истом простору, који су се међусобно повезали једне друге у борби између себе, дијелили неке културне вриједности, и остварили неку врсту трговине међусобно. Док гледамо само мјесто Микене, једна од ствари која се прва истиче јесте, да се налази на врху овог брда. То је доста стрмо брдо. Микенско подручје дијели генералне карактеристика, одликују се мјестима која се лако могу одбранити и локацију на којој се могу користи обимни избори чисте воде.  Сами Микенци, градили су двије врсте опруга, како би подупријели саме изворе.

Као што је био случај на Криту, тако и на копну, имамо харизматичног археолога, чије ће име бити вјечно везивано за ово мјесто. У овом случају, ријеч је о Нијемцу, Хајнриху Шлиману. Рођен 1822, стекао је своје богатство као познати свјетски бизнисмен. Путовао је на све стране свијета, од  Русије до САД-а, знао је мноштво страних језика, чији број и данас код научника варира.  И онда, стекавши богатство у средњим годинама, одлучио је да свој живот жели посветити археологији. Постоји читава митологија о Шлиману, о томе како је, у дјетињству волио бити на татином кољену и слушати разне Хомерове стихове. Тако је Шлиман заволио Хомера. Ех, ово вјероватно није истина, али Шлиман је покушавао докучити како је Грчка могла изгледати, покушавао наћи доказе који упућују на Илијаду и Одисеју у стварном животу Прво је отишао у Троју, као што је сам рекао. И нашао је мјесто на крају данашње сјеверозападне Турске, које се зове Хисарлик. Почео је копати и нашао је слој, који угрубуо узевши, могао сезати из периода Тројанског рата. На том мјесту нашао је огромно благо, које је сам назвао, наравно, Пријамово благо, по тројанском краљу, у Илијади.

Овдје видите Шлиманову младу жену Софију, која на себи има накит који је Шлиман нашао у Хисарлику. Ово је била вијест, која се веома брзо, проширила кроз јавност, о ископавањима у старој Троји. Шлиман је постао, може се рећи, свјетска звијезда. Касније се премјестио на Грчко копно, тачније на мјесто Микену.

Можете га видјети овдје, гдје се налази на великим зидовима, поред познате Лавље капије, заправо улаза у Микену, још једног познатог aрхеолога. Можемо идентификовати Дорпфелда, крај малог прозора. 1874, Шлиман је поново, наводно  вођен Хомеровим гласом, почео са ископавањима у Микени. Једна од ствари које сте вјероватно примјетили колико је различита архитектура од оне архитектуре са Кнососа. Овдје, ово је очигледно изграђено ради одбране, што сам већ спомињао. Заправо, ови големи камени су толико велики да су из назвалим Киклопским. Јер се мислило да само биће велика као киклопи, масивни, и масивне физичке грађе, имали снаге за преношењем ових камења и подизања на одређена мјеста.

Кад је Шлиман почео своја ископавања, открио је округли споменик, доста необично у самом градском дијелу, јер су обично гробља изван града. И ови гробови имали су велики број карактеристика. Означени су са стубним плочама, надгробним споменицима, споменицима, зване стеле, као што је ова. Изрезбарени, многи од њих, високим рељефом, овај приказује једну сцену из борбе, чини се, са ратником и каруцом који се припремају да прободу ратника који лежи на земљи. Читав концепт Микенске умјетности дакако је много агресивнији од Минојске умјетности, како ћемо видјети, чак и на овим остацима које ми посједујемо. Стеле су имале задатак да истекну гробове. Неки су их људи прозвали врстом имагинарних врата подземног свијета, граничним дијелом између свијета живих и свијета мртвих. Не постоје имена ни на једном од ових. Чак и виша класа која је сахрањивана није оставила за собом никакву идентификацију.

Оно што су оставили за собом, било је злато, у великим количинама и одличног квалитета. Једна од најпознатијих ствари које је Шлиман нашао биле су маскe за мртве,  које су стављане на лице покојним. Или, ова, која је прозвана Агамемноновом маском, који је итекако велика фигура у радњи Илијаде. Као што је био случај са Евансом, тако се, постављају питања и око Шлимана. Ова маска, која је пронађена, доста се разликује од осталих пронађених на истом мјесту. Ова маска посједује специфичне карактеристике, као што су ове очи, које изгледају као да су истовремено отворене и затворене. Елегантни бркови, као и чињеница да су уши одвојене од самог дијела маска. Неки људи су отишли толико широко да су изнијели тезе да је сам Шлиман дао да се направи ова маску, савременог златара, те ју је Шлиман подвалио на мјесту ископавања. Многи људи данас вјерују у ову тезу, док сам ја не тако увјерен. Ја мислим да се заправо догодило то, као што је један научник предложио, да је овај оригиналан остатак пронађен, да тако кажемо, очишћен, или како би Артур Еванс рекао, обновљен. Ово је итекако елегантан остатак. Шлиманова репутација код неких људи варира, негдје између недовршене па све до опаке. Не желим да улазим у те полемике јер је оно што желим, да се концентришемо на оно што смо нашли, што је као што сам рекао, било злато у обиљу.

Они људи који су припадали високој класии били у могућности да послије смрти буду покопани у ону врсту гробова, названи циста гробови, понијели су са собом благо у великим количинама. Микенски владари изузетно су цијенили овако умијеће и људе који су били способни да направе овакве гробове. Ово је још један дио из Археолошког музеја у Атини. Они су се користили као лични украс и изглед, и како би показали да су имали веома важну улогу у трговини. У ово вријеме Грчка је већином припадала мрежи источно Егејске економије. Није изгледало толико друкчије од мјеста на Блиском истоку, са владајућом класом, пољопривредном базом, као и луксузним добрима. И ова луксузна добра била су омогућена свим члановима овакве класе, без обзира гдје су живјели, у Грчкој, или изван ње.

Неко вријеме послије циста гробова, и гробова округлог облика, Микенци су изградили оне масивне киклопске зидове, али су се такође почели друкчије односити према мртвима него што су то раније радили. Умјесто циста гробова, сада су ексхумирали своје мртве или их запалили, нисам требао рећи ексхумирали, али су палили своје мртве у ове масивне гробнице, назване толос гробнице. Имају дуго залетиште, грађени нa периферији брда. Имају дуго залетиште, ово, такозвано благо Атреуса, дуга је 115 миља, или отприлике, 45 метара, што је итекако дуго. У унутрашњости се налази купола, у облику кошнице, видјећемо је за трен, висока је 11 метара. И процјењено је да само овај камен изнад врата за улазак, вјероватно тежи до 100 тона. Поново, огромне количине анонимног рада морале су се уложити како би се овако нешто направило.

Ово је поглед изнутра. И оно што је изванредно, да се сваки пут чини, када се сахрана овдје одржи, морали су ископати читав улазни пут, који буде прекривен прије претходне сахране. Онда су покојни уношени, постављани у ову јаму овдје, њихова добра спаљена на ломачи изнад, и онда је, све било запечаћено до сљедећег пута. Ово пружа доказе огромне социјалне стратификације. Слика коју добијамо, јесте слика класних ратника, на врху социјалне пирамиде, удружених у борби са оближњом класом. Нека врста интернационалне, ако се могу послужити тим анахронизмом, трговине са другим класама. И наравно потпора техологији, не само технологији злата, већ и писмености, јер су Микенци као и Минојци били писмени.

За прото Грчку користили смо термин линеаран б,и овдје је приказ микенске линеарне б плоче. То је једна од малих иронија, јер је пламен који је захватио микенске каштеле, пекао ову глину која није била намијењена да издржи релативно  дуго вријеме. Биле су само привремени записи садржаја складишта, која су спашена за нас. Археолози обожавају катастрофе, остављају им широко подручје на коме требају радити.

Али тако имамо индикације социјалних немира или барем високих војних спремности. Један од најбољих дијелова умјетности из Микенског периода, такозвана ратничка ваза која приказује мушкарца са  копљем у десној руци, штитом у лијевој руци, неке врсте оружја. Желим да посебну пажњу обратите на кацигу. Јер је један од најважнијих објеката који су опстали кацига направљена од вепрове кљове, која се налази у Националном археолошком музеју у Атини. И сам Хомер, описује овакву врсту кациге.Говори како су његови ратници носили овакве кациге за главу како би се заштитили. Без обзира на разлог, о томe ћемо говорити више сљедећи пута, Микенска цивилизација доживила је изненадан, огроман систематски колапс. Између 1200 и 1050 п. н. е., у једној по једној тврђави, налазимо доказе пожара, харачења и деструкције. Становници су убијени или распршени. Њихови домови су претворени у пепео, можда од људи који су одлучили камповати од Микене ка другим мјестима. Сљедећи пут ћемо говорити о неким разлозима о томе зашто се ово десило и шта се десило послије.

 

 

 

 

 

 

 

 

Извор:  https://degradacijaznanja.wordpress.com/2013/05/24/m%d0%b8%d0%ba%d0%b5%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d1%86%d0%b8%d0%b2%d0%b8%d0%bb%d0%b8%d0%b7%d0%b0%d1%86%d0%b8%d1%98%d0%b0/