МОНОФИЗИТИЗАМ

До обнављања сукоба у хришћанству око питања природе Христа дошло је убрзо након сабора у Ефесу 431. године. Архимандрит Евтихије, представник школе у Александрији и ученик Кирила Александријског, је у догамтском питању отишао корак даље тврдећи да су двије природе Христове послије оваплоћења претвориле у једну божанску. Ово учење је дефинисано као монофизитизам. Након смрти Ћирила Александријског, Евтихије је у покушају да спријечи ново ширење несторијанства, увео монофизитизам. Многи теолози су оптуживали Евтихија за ширење јереси, а сам Евтихије је тврдио да је вјеран Кириловом учењу. Захваљујући великом утицају Евтихија , његово се учење врло брзо проширило Истоком. Папа Лав I се показао као противник монофизитизма и тиме је дошло и до дјелимичног разилажења Рима и Цариграда- Истока и Запада. Ипак, александријска школа је на сабору у Ефесу (449) насилно сузбила опозицију и монофизитизам је поново проглашен за праву вјеру.

Овај сабор, познат и као Разбојнички сабор, није био признат у свим дијеловима царства. До новог преокрета је дошло веома брзо. Доласком новог цара . Маркијана (450-457) на власт , сазван је нови сабор у Халкедону (Четврти васељенски сабор). Овај сабор је одржан 451. године и на њему је осуђено и учење Несторија и монофизитизам. Осим побједе православља, ово је била и политичка побједа Цариграда над Александријом.

 

Аутор: Тамара Ћ.

 

Извор:

• Г. Острогорски, Историја Византијe, Београд 1998, 78-80.
• https://www.britannica.com/topic/monophysite