Музеј Вука и Доситеја, меморијални музеј, посвећен је двојици великана српске културе, просветитељу и првом српском министру просвете Доситеју Обрадовићу и реформатору српског језика, творцу српског књижевног језика, Вуку Караџићу.
Старија и богатија је Вукова збирка. Оформљена је још крајем 19. века, када је Вукова кћерка, Мина Караџић-Вукомановић, поклонила његову заоставштину Краљевини Србији. Ова збирка је била прва од збирки Народног музеја чији је стручни каталог у целини штампан, Опис ствари Вука Стефановића Караџића, објављен је 1900. године, након што је Михајло Валтровић стручно обрадио материјал који је предат Народном музеју. Вукова оставштина излагана је у Народном музеју у оквиру Вукове спомен-собе и касније у оквиру Историјског одељења музеја. Део Вукове заоставштине, посебно намештај, нестао је или уништен 1915. године када је приликом аустријског бомбардовања Београда погођена и зграда Народног музеја, као и у време окупације. У збирци се данас чувају личне и породичне предмети Вука Караџића, портрети и уметничка заоставштина, прва издања његових књига и бројна архивска грађа.
За разлику од Вукове заоставштине, личних предмета Доситеја Обрадовића нема јер су уништени у пожару још 1813. године. Због тога се део музејске збирке која се односи на њега углавном заснива на ликовним прилозима, архивској грађи, Доситејевој преписци и књигама, међу којима су прва издања његових дела.
Вукова збирка је издвојена из фонда Народног музеја и придружена малобројној заоставштини Доситеја Обрадовића 1949. године када је формиран посебан музеј – Музеј Вука и Доситеја, отворен 28. фебруара 1949. године. Додељена му је зграда у којој је једно време била Велика школа, с обзиром на то да је Доситеј Обрадовић био један од њених идејних твораца, а Вук Караџић један од првих двадесет ученика.
Зграда музеја смештена у једном од најстаријих делова Београда, и заједно са Бајракли џамијом и Шеих-Мустафиним турбетом, представља архитектонско сведочанство дуговековног присуства турске владавине у Београду. Музеј се налази је у најстаријој сачуваној стамбеној згради у Београду, која је подигнута је у првој половини 18. века, вероватно за Београдског дефтердара (турског управитеља ризнице). Архитектонски представља класичан пример куће балканског стила – правоугаоне основе, са еркерима у екстеријеру и оријенталном поделом куће и диванханима у ентеријеру. Кућа је у то време била веома раскошна и једна је од ретких спратних кућа на Зејреку, како се овај део града називао у турско време. Двориште куће некада је опасивао високи зид, а данас је сачуван само његов део, крај улазне капије. Кућа је више пута мењала намену и власнике а између 1809. и 1813. године, у њој је радила Велика школа коју је основао Доситеј Обрадовић. Ова школа представљала је прву вишу просветну установу у Србији, која ће се касније развити у универзитет. Значајни конзерваторско-рестаураторски радови на овом здању обављени су 1948. године и објекту је враћен првобитни изглед.
Због своје архитектонске и историјске вредности, здање музеја заштићено је као културно добро од изузетног значаја за Републику Србију.
Народном музеју Музеј Вука и Доситеја придружен је поново 1979. године. Поред богате изложбене делатности, у музеју се обавља и делатност научно-истраживачког карактера, која се односи на Доситеја и Вука као и на период у којем су живели и стварали. Од 1958. музеј издаје и свој годишњак, Ковчежић, у коме се објављује грађа и научни прилози који су резултат научно-истраживачког рада у музеју.
У току 2011. године започети су радови на санацији, рестаурацији и адаптацији зграде Музеја Вука и Доситеја којима је омогућено не само структурално санирање објекта, већ и примена стандарда модерне музеолошке праксе чувања и излагања, као и формирање нове осавремењене поставке. Радови су завршени у децембру 2012, а нова поставка, у реновираном Музеју, свечано је отворена 24. децембра 2012. године.
Извор: http://www.narodnimuzej.rs/o-muzeju/izlozbeni-prostori/muzej-vuka-i-dositeja/