“Видети ме не значи нужно видети моје лице. Разумети моје мисли значи видети ме.”

Мустафа Кемал Ататурк

Није лако из рова доспети до звезда. И даје од њих. Свој трновит пут започео је у ослободилачком рату против окупатора. Због заслуга је добио титулу маршала, а култ његове личности наставио се и после његове смрти. Ипак, није баш био толико бесмртан, али о томе у редовима који следе.

Кад је умро, његово тело је посебним возом превезено до главног града где почива у величанственом маузолеју. Сваке године, у време његове смрти чују се сирене, а тачан датум рођења, као и порекло су и данас тема шпекулација. Сам је изабрао свој рођендан и прогласио га Даном младости. Сам је изабрао и име по коме је остао упамћен. Оно што га је физички обележавало су плаве очи и светла коса. Био је цењен и ван своје земље као велики државник и миротворац, предлаган је за Нобелову награду за мир, био је узор многима, али његова баштина и данас је предмет контроверзи како у његовој домовини, тако и свету. Реч је о Мустафи Кемалу Ататурку, оснивачу и првом председнику Републике Турске. Војсковођи, државнику и визионару, који је на рушевинама мултиетничког Османског царства успео да створи националну турску државу и својим реформама учинио је модерном и напредном земљом, окренутом према Западу.

Рођење “оца Турака“

Ататурк на турском језику значи “отац Турака“. Такво звање је Кемал паша добио због тога што је предводио Турску у борби за независност после Османског царства, и због реформи после стварања Републике. Наравно, модернизовао је правни и образовни систем, усвојио је европски начина живота и поред њега Турци су, најзад, добили презимена. Увео је латиницу као званично писмо.

Оно што му се не може оспорити је да је једну врло примитивну нацију извео из средњег века и увео је у модерно доба, дајући јој тако осећај поноса после много деценија, па чак и векова, узастопних пораза и понижења.

Рођен је као Али Риза оглу Мустафа (“оглу” на турском језику значи “син од“)  у зиму 1880. или 1881. године у Солуну. У то време, Мустафа је означавало његово лично име. Негде пише да је рођен 12. марта, али то није потврђен датум. Солун је тада била једна од најважнијих и најбогатијих лука у Османском царству. Мустафов отац, Али Риза, био је поручник у окружној полицији током Руско турског рата 1877/78. За оне који не знају, овај рат није био само између Турске и Русије, већ је био део ширег сукоба у коме смо и ми учествовали. Наиме, рат је почео устанком Невесињска пушка који је представљао бунт Срба у Босни и Херцеговини. То указује да је Кемалова породица припадала османској владајућој елити или му је породица била на маргини те елите. Његова мајка, Зибејде Ханим, је потицала са села, из породице која је живела западно од Солуна.

Али Риза ефендија је преминуо када је Мустафа имао седам година, али је отац, без обзира на рану смрт, одиграо кључну улогу у животу будућег турског реформатора. Када се Мустафа родио, отац је исукао је сабљу изнад његове колевке и тако га посветио војној служби. Очев утицај се постарао да се дечак упише у модерну, секуларну школу, супротно жељи његове мајке, која је била склона верском образовању. То и јесте основ Кемаловог модерног схватања, због чега је оцу остао занавек захвалан.

Војник уместо трговца

Као дете, Мустафа је био одушевљен униформама војних кадета које је сретао у свом суседству. После основне школе, уписао је средњу војну школу. Мустафина мајка је имала визију да јој син буде трговац, али је Мустафа одлучио да полаже испит за војну школу. Тамо је добио свој први надимак – Кемал, што значи “савршени” или “зрели“. Надимак му је дао професор математике, после чега је Мустафа постао познат као Мустафа Кемал.

После школовања у Солуну, Мустафа прелази у војну школу у Битољу или тадашњи Монастир. Тамо стиче много пријатеља, међу којима је и Али Фуат, са којим ће касније створити Републику Турску. После Битоља, у марту 1899. уписао је Војну академију у Истанбулу. Захваљујући пријатељству са Алијем Фуатом, Мустафа је осетио све чари слободе и доживео другачије, модерније погледе на стварност.

У таквој атмосфери, младић жељан знања и склон утицајима, сусреће се са политичким дисидентима који су се бунили против деспотизма султана Абдулхамида II. Мустафа Кемал се под таквим околностима на трећој години студија нашао у групи оних који ну штампали тајне новине. Наравно, ухваћен је, али му је допуштено да заврши школовање и тако је 1902. године постао поручник. Био је међу десет најбољих у својој класи, која је бројала више од 450 студената.

После је уписао Османски војни колеџ на коме је дипломирао 1905. године, као пети у својој класи од 57 младића. У војну службу је ушао као један од најперспективнијих младих официра у царству. Мустафина војна каријера умало није завршена на самом почетку, јер је био део оних који су се састајали и дискутовали о злоупотребама којима се служио царски режим.

Ништа није могло да промакне властима, јер су у групи имале свог шпијуна. Тада су завереници раздвојени и отерани на различите крајеве земље. Али Фаут и Мустафа Кемал су завршили у Петој армији смештеној у Дамаску. Када је видео како се турски корумпирани чиновници односе према локалном становништву, Кемал је основао тајно Друштво за отаџбину и слободу. Овог пута је био паметнији.

У септембру 1907. га проглашавају лојалним официром и премештају га у родни Солун, град који је у то време био пун дисидената. Тамо је постао део највеће антивладине групе, Комитета за унију и прогрес (КУП), на којој почива Младотурски покрет. Следеће године је избила је побуна у Македонији и султан је био приморан да врати Устав из 1876. године, који му је ограничио власт и успоставио је представнички парламент. Главни човек ове Младотурске револуције, Исмаил Енвер паша, је тако постао навећи супарник Мустафи Кемалу. Њих двојица остаће на супарничким странама до краја.

Револуција у крви

Револуција је већ 1909. године била угрожена. Како то обично бива, створиле су се две струје у Младотурском покрету. Једни су се залагали за хармонију и сарадњу између муслимана и немуслимана и други који су били део КУП-а и који су се залагали за централизацију и чврсту турску контролу над државом.

У ноћи између 12. и 13. априла 1909. избила је побуна у војсци, а трупе под вођством Енвер паше из Солуна су кренуле су на Истанбул. Трупе су стигле 23. априла, а КУП је брзо преузео контролу, после чега је султан Абдулхамид II био принуђен да абдицира. И ту долази до разлаза Енвер паше и Мустафе Кемала. Док је Енвер паша напредовао, Мустафа Кемал је сматрао да војска, пошто је испунила своје циљеве, треба да се повуче из државних послова. Пошто је позвао све официре са политичким амбицијама да дају оставке на армијске положаје, уследио је разлаз са Енвер пашом и осталим вођама КУП-а.

Пошто је познато да тиха вода брег рони и преко прече наоколо ближе, Мустафа је позвао на реформу војске. Прво је превео немачке војне приручнике на турски језик и почео са критикама обуке османских регрута. Његов углед у војсци је постепено растао, посебно код официра. Ускоро су и војници почели да га цене. Врло брзо ће се показати колико је кључна била ова веза измећу Мустафе Кемала и војске, јер ће управо она бити главна окосница будуће Републике.

КУП-у је дозлогрдио и Мустафа и његова критике, па је пребачен у унутрашњост и послат да посматра француске војне маневре у Пикардији. Без обзира што није напредовао, Мустафа није изгубио веру у себе и био је међу првима који су се одазвали позиву да бране Либију од италијанског напада, која је тада била османска провинција. Тада је Кемал оболео од маларије и имао је проблема са очима, па је склоњен је са фронта у Беч на лечење.

Октобра 1912. године је почео Први балкански рат, а Мустафа добија задатак да брани полуострво Галипоље, стратешки простор који чува Дарданеле. Османско царство је за два месеца изгубило скоро све поседе у Европи, укључујући и Солун и Битољ, градове који су Мустафи Кемалу много значили. Међу турским избеглицама били су и његова мајка, сестра и очух.

После Другог балканског рата 1913. године, Турска је обновила дипломатске односе са Бугарском, а Кемалов школски друг Али Фети је постао амбасадор у Софији. Кемал је изабран за војног аташеа, и унапређен је у чин потпуковника. Чим је избио Први светски рат, Мустафа није часио ни часа, већ је одмах затражио ратну прекоманду. Енвер паша га тактички није одмах позвао у војну службу. Ипак, посустао је и Кемалу је доделио заповедништво над 19. дивизијом, чији је задатак био да брани Галипоље.

Судбоносно Галипоље

То Галипоље биће судбоносно и нека врста прекретнице у Кемаловом животу. Због Мустафе Кемала пропао је савезнички покушај да заузму ово полуострво 1915. године. Једна, можда чак и измишљена прича каже да је током Галипољске битке Мустафа Кемал погођен шрапнелом, а да му је живот спасао џепни сат. Како год, због овог ратног подвига дошао је до звања “спасиоца Истанбула” и попео се на пиједестал светске славе. Чувена је његова реченица: “Не наређујем вам да нападнете, наређујем вам да погинете!“. Мустафа је 1. јуна 1915. унапређен у пуковника. Следеће године је пребачен на руски фронт, где је постао генерал и стекао звање паше.  Био је једини османски генерал који је имао неког успеха у рату против Руса. Касније те године је преузео команду над Другом армијом у југоисточној Анадолији. Тамо је упознао пуковника Исмета, који ће му у наредним годинама постати најближи сарадник.

После Фебруарске револуције у Русији 1917. године, Мустафа паша бива пребачен је у Сирију. Тамо је видео колико је стање у војсци очајно и дао је оставку на положај. Без дозволе се вратио у Истанбул. Био је у пратњи престолонаследника Мехмеда када је он био у државној посети Немачкој. Пошто се вртио у Истанбул, Мустафа је завршио у болници због проблема са бубрезима. Други тврде да је имао гонореју. Лечио се у Бечу и Карлсбаду, где је добио вест о смрти султана Мехмеда V. Њега је сменио Мехмед VI. Када се Кемал вратио у Истанбул у јуну 1918, одмах је распоређен у Сирију, где се османска војска буквало распадала. Пробао је да повлачењем на север спаси шта се спасти може.

Примирје је потписано 30. октобра 1918, а Енвер паша и остали чланови КУП-а су побегли у Немачку, остављајући султана самог да води владу. Да би осигурао свој опстанак на престолу, Мехмед VI је почео да сарађује са савезницима који су окупирали Истанбул и фактички преузели контролу над државом. Савезници нису губили време, већ су одмах почели да разбијају Османско царство.

Француски маршал Франш д’Епре је ујахао на коњу у Истанбул 8. фебруара 1919, опонашајући Мехмеда Освајача, који је то исто учинио крајем маја 1453. Француски маршал је тиме хтео да стави до знања да је дошао крај Османској царевини као што је ономад Мехмед Освајач ставио до знања да је са Византијом готово. Окупатори су планирали да се у источној Анадолији створи независна јерменска држава, а француске снаге су умарширале у Киликију на југоистоку. Грчка и Италија су сматрале да имају право да заузму југозападну Анадолију. Италијани су окупирали Мармарис, Анталију и Бурдур, док су се 15. маја Грци искрцали у Измиру и почели да напредују ка унутрашњости Анадолије, убијајући Турке и уништавајући све пред собом.

У свој тој гунгули и хаосу налазио се Кемал паша. Био је ужаснут призором савезничке флоте која је пловила Босфором, ужаснут окупацијом Истанбула кога су черечили Британаци, Французи и Италијани. Пре него што се вратио у престоницу, распустио је армије којима је командовао. Кемал паша није губио време. Оно што је видео, натерало га је да предузме све против окупатора. Кренуо је да састанчи са одабраном групом пријатеља међу којима су били Али Фуат и Рауф Орбај, османски херој из морнарице.

Било им је јасно да ће седиште националног покрета морати да преместе негде у унутрашњост Мале Азије, а на руку им је ишло то што су многи делови Анадолије већ били у стању грађанског рата. Локално становништво је узело правду у своје руке. Савезници су тражили од султана да заведе ред, а велики везир је предложио Мустафу Кемала, као лојалног официра, за позицију генералног инспектора Треће армије. Мустафа је издејствовао да добије написмено да има ванредна овлашћења над целом Анадолијом, не само над војском, већ и над провинцијским гувернерима. Следећи потез Кемала паше је оно што га је определило.

Догађаји бирају јунаке

Мустафа паша се 19. маја 1919. године искрцао у Самсуну, на обалу Црног мора. Многи савремени Турци узимају овај датум за почетак своје модерне историје, а и сам Мустафа Кемал га је касније наводио као датум свог рођења. Одмах је отишао у унутрашњост Турске, у Амасију. Тамо је окупљеном народу рекао да је султан зараобљен, да га држе савезници и да је он дошао да одбрани нацију и државу. Савезници су брзо реаговали и извршили притисак на султана да смени Мустафа пашу, који није желео да комуницира са Истанбулом. Султан га је онда сменио са дужности и послао телеграме свим провинцијским гувернерима да не слушају наређења Мустафе Кемала, а издат је и налог за његово хапшење.

Кемал паша је, међутим, сам дао оставку на све позиције у војсци 7. јула и отишао као цивил у Ерзурум, у коме је био смештен генерал Казим Карабекир са својим 15. армијским корпусом од 18.000 људи. Сусрет ове двојице је био судбоносан као и Казимова одлука да  своје трупе преда Мустафи Кемалу на располагање. То је била, показало се касније, прекретница у савременој историји Турске. Казим је затим позвао сва удружења за одбрану права да дођу на конгрес у Ерзуруму 23. јула, на коме је Мустафа Кемал изабран за председавајућег. Изгласан је “Национални пакт” који је позвао на неповредивост османских граница, тачније, свих османских земаља у којима живе Турци. Такође је створена привремена влада, поништени су уговори о посебном положају мањина, и створен је управни одбор на чијем се челу нашао Мустафа Кемал.

Догађаји као на траци

Догађаји су се потом ређали један за другим. Кемал је сазвао нови конгрес у Сивасу са циљем да “Национални пакт” прошири на све муслиманске народе Османског царства, а такође је открио султанов план да га ухапси и разбије конгрес. Велики везир је смењен. Нова влада вратила је војни чин Кемалу паши, као и одликовања. Да би био на сигурној удаљености од непријатеља, изабрао је Анкару за седиште привремене владе, што се показало као паметан потез, јер су савезници 16. марта 1920. ухапсили велики број националиста, укључујући и Рауфа, и послали их на Малту.

Затим је дошла реакционарна влада која је распустила парламент и натерала верске великодостојнике да Мустафу Кемала и његове сараднике прогласе неверницима који заслужују да буду убијени. Многи истакнути Турци почели су да прелазе на Кемалову страну, попут Исмета и Февзија Чакмака, султановог министра за рат који ће постати Кемалов начелник генералштаба. Нови избори су одржани на територијама под Кемаловом контролом и у Анкари се 23. априла окупила Велика национална скупштина, која га је изабрала за свог председника.

Савезници су 10. августа 1920. натерали султана да потпише Севрски споразум који би поделило Османско царство: егејска обала Мале Азије би припала Грцима, као и скоро све западно од Истанбула, Истанбул, Галипоље и малоазијска обала Мраморног мора би постали демилитаризоване зоне под међународном управом, југозападну Малу Азију би заузела Италија, југоисточну Француска, на истоку би настале јерменска и курдска држава, а само би северна Анадолија остала Турска. Кемал паша је одбио да призна овакав споразум, узео је оружје од руских бољшевика и кренуо на Грке и Јермене.

После почетних успеха против Грка, Французи и Италијани су се у договору са Кемалом повукли из Анадолије. Бољшевици су заједно са Турцима уништили Јерменију, а Русија је постала прва држава на свету која је признала националистичку владу у Анкари. Међутим, са Грцима није ишло тако лако. Крајем јула, освојили су Бурсу и грабили су ка Анкари. Пошто је Кемал сменио Алија Фуата и за команданта одбране поставио Исмета, Грци су ипак заустављени јануара 1921. у Првој бици код Иненија.

Грци као рак рана

Неколико месеци касније, Грци су покренули нову офанзиву, али су се после Друге битке код Иненија, почетком априла 1921. Повукли.  Једна занимљивост – када је нови закон 1934. године одредио да сви грађани Турске морају да имају презимена, Исмет је одабрао да се презива Инени, у част поменутих битака.

Грци нису лако одустајали, па су у јулу 1921. поново напали и сатерали Турке ближе Анкари. Сведоци тог времена кажу да се у граду чула артиљерија. Кемалови противници, на челу са Казимом, кога је појела завист, тражили су прво да се Кемалова овлашћења ограниче, а затим и да он лично преузме команду над војском у рату против Грка. То је значило да су били су убеђени да ће Грци победити и да ће то уништити Кемалов утицај и поштовање.

Кемал паша је пристао, али под условом да му се доделе сва овлашћења која је имала Велика национална скупштина. Лаковерно и наивно, Кемалови противници су пристали. Кемал паша је буквално разбио Грке у бици код Сакарије, крајем августа и почетком септембра 1921. Кемал је отпочео офанзиву која је Грке отерала све до Измира и Егејског мора.

Крај султаната, почетак Републике

По налогу Кемал паше, 1. новембра 1922. Велика народна скупштина укинула је султанат. Мехмед ВИ је прогнан. Лозански споразум који је потписан 24. јула 1923. зацртао је европске границе Турске. У октобру исте године, националистичке снаге су ушле у Истанбул. Анкара је проглашена новим главним градом. Република Турска је проглашена 29. октобра 1923, а Мустафа Кемал је постао први председник.

Кемал паша је створио је Републиканску народну партију, чији је програм био приказан у “шест стрела“. То су: републиканизам, национализам, популизам, статизам (план за формирање државних индустријских предузећа тако да Турска постане сама себи довољна, развијена земља), секуларизам и револуција. Основни принцип је била идеја перманентне револуције – сталне промене и стална реформа државе и друштва. “Шест стрела” се сматра и основом идеологије кемализма, која је у корену Републике Турске. Или је бар то била до скоро.

Са тим циљем је 3. марта 1924. укинут калифат. Да разјасним – поглавари Османске империје били су калифи, верски предводници свих муслимана на свету, још од 16. века. После укидања султаната, наследник Мехмеда VI, Абдулмеџид II, наставио је да буде калиф. Укинуте су све верске школе и верски судови, као и религијска братства, односно суфијски редови, главна стецишта конзерватизма.

Мустафа Кемал Ататурк

Посредовање побожних не може бити дозвољено. Они који користе религију за сопствену корист су вредни презира. Против смо тога и нећемо то дозволити. Они који користе религију на такав начин су варали људе; против таквих смо се борили и наставићемо да се боримо.

Знајте да је све што је у складу са разумом, логиком, предностима и потребама народа уједно и у складу са исламом. Ако наша религија не би била у складу са разумом и логиком онда не би била савршена религија, последња религија.

Чак и пре примања религије Арапа, Турци су били велика нација. Након прихватања религије Арапа, ове религије, она није успела у томе да од Арапа, Персијанаца и Египћана, заједно с Турцима, створи нову нацију.

Уместо тога је ослабила националну осовину турске нације и отупела национално узбуђење. То је било природно. Зато што што је сврха ове религије коју је основао Мухамед, за све нације, била да их увуче у арапску националну политику.”

Велике и нагле реформе

Забрањено је ношење феса, а почело је да се пропагира ношење западњачке одеће. Кемал је, рецимо, ишао по Анадолији и држао предавања дајући Турцима пример тако што је носио савремено одело и цилиндар, после чега је у Истанбулу наступила помама за материјалом за шешире.

“Учитељи су једини који ће спасити нацију”

Мустафа Кемал Ататурк

Малтене преко ноћи је укинут је шеријат. Године 1926. су уведени швајцарски грађански, италијански кривични и немачки трговински законици. Почела је еманципација жена, а 1934. године је  женама дато право не само да гласају на парламентарним изборима, већ и да буду изабране. Укинута је полигамија, а брак је постао грађанска институција. Већ 1928. арапско писмо које су Турци користили скоро хиљаду година замењено је латиницом, после чега је образовни систем буквално васкрсао, јер су млади Турци почели да се окрећу западним наукама. Наступила је још једна битна реформа, а то је – увођење презимена, тачније обавезних породичних имена 1934. године. И ту су се Турци угледали на Европу. Скупштина је Мустафи Кемалу дала презиме Ататурк. Кажу да се дружио са краљем Александром I Карађорђевићем и да није престајао да плаче кад је чуо за атентат у Марсеју, изговоривши да је “изгубио брата“. Зато се прича да краљ Александар није хтео да учествује у савезничким нападима на Турску после Првог светског рата.

На спољнополитичком плану, Ататурк је одлучио да одбаци тежње ка некадашњим османским поседима и да се помири са свим суседима, укључујући и Грчку. Са Грчком је дошло до размене становништва, па тако данас нема више Турака у Грчкој, а ни Грка у Турској. “Мир код куће, мир у свету” постао је мото турске дипломатије.

Нису се сви слагали са овим реформама. Наиме, Курди су дигли побуну почетком 1925. године. Требало је два месеца да устанак буде угушен, а вођа да плати главом. Следеће године откривена је завера против Ататурка, а 13 вођа завереничког покрета је осуђено и обешено. Било је још неколико побуна, али то није успорило Турску. Чак је и сам Ататурк експериментисао са стварањем опозиционе партије на челу са његовим пријатељем Али Фетијем, али је због неочекиваног и великог успеха, убрзо је забранио партију.

Све ове реформе се данас показују и као лоше, јер су биле нагле и брзе, а добар део Турске и дан данас живи као пре 150 година. Управо ти гласачи су помогли да данас Турска изгледа другачије него пре 15 година. Више нагиње ка исламу, а много мање се следи Ататурков пут.

Последњих неколико година свог живота Мустафа Кемал је провео у палати Долмабахче, некадашњем дому османских султана, у којој је и умро 10. новембра 1938. године у 9,05 сати. Часовник у тој соби где је Мустафа умро и даље показује ово време. Верује се да је умро од цирозе јетре, пошто је одувек много пио, а мало јео.

Ататуркова  сахрана је била повод за масовни лелек и хистерични плач. И ово вам је познато, зар не? Ковчег са његовим телом је ишао кроз Истанбул, а онда је стигао и до Анкаре, где су га сместили док се не сагради место за његов вечни починак. То се десило 15 година касније. Ататурков саркофаг се данас налази у “Аниткабиру“, маузолеју у коме је смештен и музеј посвећен његовом лику и делу. Међутим, савременици тврде да он уопште није закопан до краја, јер га “земља неће“. Данашњи Турци ван великих градова, али и у градовима, који на догађаје из двадесетих и тридесетих година прошлог века гледају са дистанце тврде да је он више зла донео него добра. Да ли је?

Данас се каже да свака турска кућа има његову слику, Ататурков лик се налази на новчаницама, на поштанским маркама, његове речи су исклесане на јавним здањима и важним зградама, свуда су његове статуе. Каже се, тамо где Ататуркова статуа гледа лицем ка градском тргу, то је знак даје ту Кемал волео да долази, а ако је окренута леђима ка тргу или лицем гледа ка мору, тамо није волео да буде. Одмах да знате, можда је некад Ататурк био свеприсутан, али данас није. Нема сваки дом његову слику, нема ни свака радња. Просто, као да га данашња Турска одбацује. Постепено.

Буран приватни живот

Ако је веровати биографима, Мустафа је био у везама са четири жене, али је имао само један брак. Наводно, љубавница му се убила, што је касније определило његову депресију. Усвојио је осморо деце, седам девојчица и једног дечака, али није имао биолошку децу. Као љубитељ природе и животиња, посебно је био везан за коња Сакарију и пса Фокса, а постоји веровање и да је спасао од уништења турску ангора мачку. Пред крај живота је, тврде историчари, много пио и пушио, а цео живот је блудничио.

Постоји неслагање и кад је реч о Ататурковом пореклу. Исламистички противници су тврдили да је пореклом Јеврејин, други су сматрали да му је породица албанска, а трећи да је наше горе лист. Чињеница да је његова породица причала турским језиком не значи ништа. У Османском царству су се људи делили по религији, и било је логично да се у областима северног Егеја говори турски.

Не може а да се не помне питање Кемал пашине одговорности за злочин над Јерменима током Првог светског рата. Турска и даље одбија да то назове геноцидом, а историчари нису сложни када се помене Ататуркова улоге у тим догађајима.