НЕСТОРИЈАНСТВО

Године 408. на власт је ступио цар Теодосије II, син и насљедник претходног цара Аркадија. Његову владавину обиљежили упади Атилиних Хуна и сукоб његове супруге Евдокије Атенаиде и његове енергичне и веома амбициозне сестре Пулхерије, али и нови проблеми вјерске природе. И док су Вандали пљачкали Тим, а Хуни пустошили остатак царства, источњачка јерес је поново дестабилизовала царство.

Антиохијска богословска школа је заступала мишљење да у Христу постоје једна поред друге двије одвојене природе. Божанство се оваплотило у Христу, човјеку рођеном од Марије, што њу не чини Богородицом већ само Христородицом. Дакле, у погледу христологије је Исус имао двије природе: божанску и људску. Супротно овоме учењу је било схатање Александријске богословске школе која је заступала нешто више мистично учење, према коме се божанска природа спојима са људском. До проблема долази онда када на чело цариградске епископије стаје представник антиохијске школе- Несторије. У лику Кирила, александријског епископа, је Несторије имао највећег противника. Кирил се показао као веома способан и иза себе је имао египатско свештенство и Рим.

Ради рјешавања овог питања сазван је Трећи васељенски сабор у Ефесу 431. године. На сабору је учење Несторија, Несторијанство, осуђено и он је проглашен за јеретика. Овим је и Александрија показала своју моћ и утицај као епископски центар.

О Несторијанству ће бити ријечи и на Четвртом васељенском сабору у Халкедону (451. године) , али ће одлука да се ту ради о јеретичом учењу само потврдити и биће усвојен Халкедонски Орос тј. начин исповједања вјере. Халкедоснки сабор је усвојио догму о двије природе Христа које су недјељиве и неспојиве. И мада је Несторијанство нестало са сцене, оно је отворило врата упливу нових јеретичких ставова са Истока.

 

Аутор: Тамара Ћ.

 

Извор: Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 70-79.