У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.
Мит о умируће-васкрсавајућим божанствима био је опште раширен на подручју древног Оријента. Обично су у питању богови плодности (Озирис, Ваал, Тамузи…) који пролазе кроз искуство смрти из које их изводи богиња плодности, чулне љубави (каткада и рата) која је, такође, позната под различитим именима (Изида, Астарота, Ашера, Иштар…). Овај мит је, у свом базичном контексту, представљао начин на који су се објашњавале мене годишњих доба, односно плодних и сушних периода године.
Ипак, специфичности египатских митова као и њихова варијабилност откривају да је овај мит у Египту у себе укључио различите историјске моменте које се тичу драматичних борби око престола, које су биле честе током миленијумске египатске историје, са једне стране, али и психолошку дубину снажне породичне интеракције неретко прожете сензуалношћу, сексуалношћу, па чак и полном перверзијом. Какогод, овај мит је постао формативан мит египатске империје у смислу разумевања да сваки фараон представља оваплоћење Озириса коме прети узурпарор (Сет) и кога наслеђује легитимни владар (Хорус) уз неизоставну помоћ краљице која оваплоћује Изиду и чија је улога у појединим периодима египатске историје била више него значајна.
Базични мит је једноставан. То је прича о митском краљу из египатске прошлости Озирису који је заправо био бог. Према неким митовима Озирис је био син божанског пара Геб-Нут. Небески бог Геб одрекао се трона у његову корист, а Озирис висок, витак, богат, изразито црне косе освојио је срце своје сестре Изиди која је постала његова краљица. Он је Египћане научио да се одрекну канибализма, дао им је законе, знање о пољопривреди, открио им је музику. Према неким верзијама приповести, благослови његове владавине нису били ограничени само на египат, већ је он – оставивши Изиду као своју савладарку- походио Европу и азијски део Блиског истока ширећи своју мудрост. Чини се да овим митови рефлектују убеђење Египћана да су у својој колонијалистичкој политици, која је карактерисала неке периоде, били они који су цивилизовали остатак света.
Као мудар и моћни владар, Озирис је био поштован и вољен од свог народа, али је истовремено њеног брат, Сет, заслепљен љубомором ковао заверу против њега у жељи да му отме престо и вољену сестру-супругу, Изиду. Једном је успео да се ушуња у њихову ложницу и том приликом је узео тачне димензије Озирисовог тела. Наредног дана је од краљевског мајстора наручио, у складу са димензијама тела, дрвену шрињу која је је била величанствено украшена драгуљима и златом.
Наредне вечери, Сет је организовао величанствену гозбу на којој је Озирис био почасни гост. Ноћ је пролазила у храни, пићу, песми и игри. Последња игра је била изазов. Онај ко би успео да уђе и да се уклопи у предивну шкрињу, могао је да постане њен власник. Једна за другом званицом су се ређали у покушају да освоје вредну награду, све док на ред није дошао Озирис по чијим димензијама је шкриња била направљена. Савршено се уклопио у њу, али пре него што је стигао да изађе, Сет га је затворио, запечатио оловом и бацио у Нил. Ожалошћена Изида је појурила на реку где је нашла ковчег, али њен супруг је већ био мртав. Ожалошћена Изида је сакрила посмртне остатке супруга у речној трави у намери да обави погребне ритуале и омогући му прелазак у загробни (вечни) живот. Касно те вечери, Сет је отишао на реку како би се уверио да је његов брат мртав, али како није могао да пронађе шкрињу дао се у претраживање околине. Нашавши Озирисово тело, раскомадао га је и разбацао по читавом Египту. Наредног дана, када је Изида кренули на реку да изврши погребне ритуале схватила је шта се догодило и, претворивши се у огромну птицу, која је захваљујући способности летења и оштром виду трагала за деловима супруговог тела.
У неким верзијама мита, Изида сазнаје да је Озирисов ковчег отпловио све до Феникије (древне земље са којом је Египат током историје имао интетивне контакте) и она је кренула за њим сакривши своје божанство иза наизгледне људскости. Испставило се да је дрво тарамиса и Феникији обавило Озирисов ковчег, а да је затим то дрво узето како би било постављено као стуб у феничанској краљевској палати. Изида је искористила своја знања те је била прихваћена на двор где је дворске даме подучавала улепшавању и медицинским знањима, тако да је краљица Иштар (што је име вавилонске богиње која има сличне карактеристике као и Изида) затражила њене услуге у одгајању и лечењу свог сина, што је Изида прихватила користећи своја магиска знања да дете учини бесмртним. Коначно, откривши своје божанско порекло краљици, Изида је затражила и добила Озирисов ковчег са којим се вратила у Египат. Чини се да ова верзија мита, открива тежњу Египта да нагласи да је порекло феничанских и можда месопотамских богова изведено од старијих, египатских, божанстава.
У сваком случају, Изида је уз помоћ богова Нептис, Тот и Анубис који су пажљиво саставили комаде Озирисовог тела зашивајући их и обавијајући тракама постепено стварајући мумију. Све ово су радили у ноћним часовима. Коначно, цело тело је било комплетирано изузев пениса. Наводно, рибе су појеле Озирисове гениталије. Када је и тај проблем превазиђен Озирис је оживео и у полном чину је зачео сина којег је Изида родила девет месеци доцније. Према неким верзијама мита Изида је због овог заточена, али је са сином побегла уз помоћ Анубиса.
Хорус, син Озириса и Изиде, био је легитимни престолонаследник његов живот је био угрожен управо због те чињенице. У неким верзијама мита, Изида и Хорус се крију у неприступачним и мочварним областима Делте, а помаже им локални рибар који им пружа заклон. Дечака су угризле звери, убо шкорпион и прошао је многе невоље. Чини се да оваква предања одражавају историјско искуство многих политичких дисидената који су одмазду двора избегавали кријући се у наведеним областима. Према другим предањима, Хорус одраста на двору кријући своје порекло и стичући ратничке вештине које му помажу у враћању престола. Трећа предања говоре да је Изида пристала на помирење са Сетом како би заштитила сина, али то помирење није донело мир већ прикривену напетост која резултира Сетовим покушајем да напаствује Хоруса, који му за узврат семеном течношћу обележава храну. У свим предањима, Хорус на крају побеђује Сета и узима престо који му припада, али по цену губитка ока које доцније постаје моћан магијски симбол (Хорусово око). Према неким предањима, Хорусова победа понекада је укључивала снажан војни сукоб и доцније прогонство Сета и његових следбеника. Суштински, Хорус пролази кроз различита искушења у којима побеђује или надмудрује Сета. Ова искушења на неки начин представљају његов процес сазревања на путу ка трону. Ова искушења суштински представљају начин да се он легитимише као владар и да постане нови Озирис, односно легитимни и зрели владар Египта. Према неким предањима, заправо бог Ра захтева да се у овим наметањима са Сетом и искушењима кроз која пролази Хорус покаже као зрео и достојан наследник.
Хорус и Изида су се затим вратили у храм у којем је чувано Озирисово тело. Хорус га је нахранио сопственим оком и тиме је помогао Озирис да оживи као истински бог и узнесе се на небо где су остали богови прогласили да је живео чистим и праведним животом, те да је оспособљен да суди душама умрлих. Богови су Хоруса препознали као Озирисовог законитог наследника, а под његовом влашћу Египат је изнова постао плодан. Он је успоставио лозу из које потичу египатски фараони.
Заправо, прича о Озирисовој смрти и борби Хоруса и Сета представља митски и сликовити опис честих борби за власт у Египту. Сваки легитимисани и потврђени фараон био оваплоћавао је Озириса и владао је у његово име бринући се о добробити својих поданика. Он је и у смрти Озирис који пролази пут подземног света, али претходно оставивши иза себе наследника, новог краља који се каткада на трон успиње без много проблема, али често и тек после бројних борби са конкурентским претедентима на трон. Победник у тим борбама је оваплоћење Хоруса, док су губитници заправо узурпатори и оваплоћење Сета. На тај начин је сваки владар Египта, који је био препознат као легитиман било да је на трон дошао без или са противљењима, схватан као оваплоћење богова и гарант одржавања божанског поретка земаљског, али и космичког. Мит, стога, представља легитимност владајућег фараона, а надметање Хоруса и Сета некада је могло да представља борбу међу наследницима, а каткада и борбу између представника различитих династија (Горњег и Доњег Египта), али је суштински увек представљала надметање између поретка и нереда, врлине аутократске владавине просвећеног монарха и претње друштвене анархије. Ова борба је непрекидна и рефлектује уверење да је друштво настало из уређене анархије, која иако побеђена, није уништена већ потиснута и стална опасност, баш као што првобитни хаос на космичком нивоу увек представља потенцијалну опасност.
Стога, у својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о о борби за власт, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, у контексту конкретних и непоновљивих, историјских догађаја већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју. Према неким схватањима, у библијским описима Бехемота (који се често поистовећује са нилским коњем, једном од животиња која се повезује са Сетом) постоје рефлексије на египатску митологију и самога Сета. Неки су чак сугерисали да се митска борба Сета и Хоруса рефлектује у библијском опису доминације Јахвеа над бехемотом (Јову 40:10-24). Ова паралела је хипотетичка, јер премда се библијски описи бехемота не могу у потпуности свести на опис нилског коња као животиње, ипак, веза Сета и нилског коња у самој египатској митологији је секундарна.
Примећено је да главни актери овог мита сажимају карактеристике самог египта. Озирис представља Нил, са његовим годишњим поплавама које омогућују плодност египатске земље, док је Сет бог смрти и пустиње који стално прети да завлада уским појасом плодне равнице. Овакво натуралистичко тумачење указује да богови представљају персонификацију природних стихија (земље, Сунца, воде, ваздуха). Ипак, главне карактеристике које су наглешене у миту су морално-психолошке и, стога, показују да се тешко може ограничити на чисто натуралистичко тумачење без посезања за историјом и архетипским психолошким факторима. Мит приказује вечну борбу између добра и зла у којој побеђује неустрашљиви, благи и пожртвовани Озирис насупрот завидног, подмуклог Сета. Доброта отвара пут обнови живота, васкрсењу у бесмртности, aзло води у изгнанство.
Један моменат је битно уочити: неки од египатских богова (Ра, Шу, Геб) пролазе кроз животне приче које су карактеристичне за историјске владаре. Они су у једном периоду владари Египта, а затим се повлаче у свет богова. И сам Озирис има смртно тело и умире, попут било ког другог човека, а у живот га враћају магија и љубав, или можда магија љубави. И док се ово може повезати са периодима смрти (суше) и обнове вегетације, не сме се превидети лични ниво, истовремено, ово је можда сведочанство да су неки од египатских богова били давшњашњи краљеви који су после смрти постепено постајали легендарни јунаци, а затим и митски богови, наравно у сећањима својих поданика и њихових поданика. Штавише, мит је тако обликован да је рефлектовао не само смене годишњих доба, већ и смене на престолу Египта. Озирис је симболисао Нил у његовом бујању и наношењу плодног и животодавног муља, Изида звезду која најављује његов долазак исл.
Изида је једна од значајних личности овог мита. Иако је донекле играч у позадини њена улога је кључна, што је била стварност коју су жене, пре свега краљице заиста и имале у египту у коме су деловале као саветнице својих супруга и заштитнице њихових, каткада малолетних, синова и наследника. Није стога чудно што је и само име Изида заправо грчко читање египатског Асет или Есет у значењу трон. Нема референци на Изиду пре тзв. Пете Династије (2465–2325. пре Хр), али се често спомиње у пирамидалним текстовима (2350–2100. Пре Хр) у којима нуди помоћ мртвом краљу.
Чини се да је ово у почетку била опскурна богова која није имала чак ни сопствене храмове. Како је, међутим, текао развој династијског Египта, тако је расло и поштовање према Изиди која постаје једна од најзначајнијих богиња Египта. Свештеници Хелиополиса развили су мит о Изиди као кћери божанстава Геб и Нут, и Озирисовој сестри. Уфата за краља, Изида је предана краљица која подржава свог супруга и његову владавину, учи жене египта вештини ткања и справљања пива. Она је оваплоћење савршене традиционалне египатске супруге и мајке, она која делује из позадине, али користи свој утицај и памет да помогне супругу и заштити сина. Склониште које је пружила свом сину дало јој је карактер богиње заштитинице. Често су је призивали и име болесних тражећи заштиту и исцељење, али је најчешће повезивана са магијом будући да је у магијским знањима превазилазила све друге богове укључујући и бога Ра и самог Озириса. Као ожалошћена, Изида постаје божанство повезано са заупокојненим обредима, она која умрлима дарује бесмртност, а живома исцељење. Као жена и мајка била је узор свим Египћанкама, а у вези са краљевима била је идеал краљице.
Изида је страствена и пожртвовавана љубавница, вољена супруга и супруга која безрезервно воли, али и мајка-заштитница. Представљана је као лепа жена, соларни диск са крављим роговима, прица, шкорпион… Носила је тирулу Око бога Ра и доводила се у везу са звездом пса (Сиријус). Њен култ је процветао у грчко-римском периоду када јој је по први пут подигнут велики храм (половина 4.в. пре Хр). То је време када њени поклоници почињу да обликују специфичне религије мистерија око њеног мита. У таквој форми, Изида бива прихваћена широм Римског царства, а поштује се и данас у неопаганаским и неогностичким покретима.
Имена божанстава која се спомињу у овом миту су често теофорични елемент имена и топонима који се јављају уСветом писму и широм древног Оријента. Тако нпр. неки сматрају да се Озирис јавља у Изл 6:24; 1Дн 6:7.8.22, док други сугеришу да Ис 10:4 алудира на Озириса, премда то у преводима није уочљиво нити се уклапа у контекст целине. Изида је, можда , препознатљива у Јер 40:14; 2Тим 3:8-9, а Хорус у бројним библијским одредницама (Изл 17:10.12; 24:14; ИНав 13:3; 19:26; 2Сам 13:37; Ис 23:3; Јер 2:18; 1Дн 2:24; 5:5.14; 7:36; 9: 12; 13:5; Јер 20:2; 21:1; 38:1; Јзд 2:38; 10:22; Нем 7:41: 10:4).
Ипак, најзначајније паралела између формативног египатског мита ибиблијског текста огледа се у архетипском мотиву братоубиства које се јавља на првим страницама Светог писма (Пост 4) и прожима целу прву књигу Библије (Каин-Авељ; Исав-Јаков; браћа и Јосиф), али и касније наративе, нпр. онај о Соломоновом успону на трон уједињеног јудео-израилског царства.
