ПАЛЕОЛИТ (2) – ЕПОХЕ СТАРИЈЕГ ПАЛЕОЛИТА
По устаљеној подјели коју налазимо у археолошкој литератури прва епоха старијег палеолита је Шелска (према месту Chelles код Париза). Понегдје се овај назив замјењује термином Абевилијен (по граду Abeville, на сјеверо-западу Француске, недалеко од ушћа Соме).
Међутим, данас је сасвим сигурно утврђено да постоје трагови људских култура, старијих од шелске епохе, и од расе Хајделбершког прачовека (Homo Heidelbergensis, откривен у мјесту Мауеру код Хајдел – Етиопији и Кенији изнијела су на свјетлост дана фосилне остатке, камена берга у СР Њемачкој, 1907. године). Истраживања у источној Африци, оруђа и трагове насеља људи за које се сматра да припадају прошлости од које нас дијели преко два милиона година. Старост људи шелске епохе век је био ниског раста, веома снажне тјелесне грађе, са карактеристичком лобањом, није имао истакнуту брадну кост, носне и очне дупље биле су му веома широке, обрвни луци надкривали су као свод очне дупље, а савим ниско чело било је јако забачено у назад. То је ипак било веома интелигентно биће, прави Хомо Фабер, мајстор и вјешт занатлија у обради најтврђих минерала, од којих је правио своја оруђа и оружја, то су били, у ствари, универзални инструменти који су му служили као оружје у лову на дивље звјери и као оруђе које је употребљавао у разне сврхе.
Највећи број ових оруђа прачовјек је правио од кремена, силекса. Њихове облике и димензије добивао је техником окресивања. Већа кремена једра – нуклеје – он је широким ударима по цијелој површини сводио на димензије које је желео да добије. И тако полуобрађене комаде он је окресивао по ивицама, да би добио оштре стране и зашиљен врх. Супротна страна од врха била је широка и лучног облика. У својој схеми шелска, као и многа друга палеолитска оруђа, имала су елементе троугаоног клина. То је, у ствари и прва проста машина, код које је ефекат рада зависио од пропорције ширине чела и дужине клина. Пошто је прачовјек шелске епохе правио такво оруђе и служио се с њиме, смијемо га сматрати проналазачем прве просте машине, човјеком који је свјесно и са одређеним циљем производно средства која су имала и одређену практичну намену. Самим тим и тај човек полаже право да га сматрамо интелигентним бићем.
Облици и веома пажљиво изведена обрада силексних оруђа откривају и извјесне естетске одлике које им је дао њихов творац. Њихова се величина креће од 2 и 3 до 20 и 30 сантиметара, тако да и та чињеница указује на широк спектар њихове употребе и функције. А јединство типолошке схеме коју сви ови облици показују, симетричност овалних страна без обзира на величину оруђа, веома пажљива обрада целе површине и фини, ситни ретуш по ивицама упућују нас на претпоставку и закључак, да је прачовјек желио да на овим оруђима споји корисно са лијепим. Посвјећујући потребну пажњу квалитету лијепог – облика и површине – човјек шелске епохе испољио је први пут у историји културе своја стваралачка умјетничка надахнућа која ће свој пуни изрази држај добити у епохама млађег палеолита.
Другом периоду старијег, доњег палеолита припада АШЕЛСКА епоха, названа по локалитету св. Ашел (Saint Acheul, у сјеверној Француској, у области ријеке Соме, код Амиена). Оруђа ове као и шелске епохе називају се камени клинови и камене сјекире. Она имају универзалну намјену: то су у исто вријеме и оруђа и оружја. Облици су им бадемасти, амигдалоидни, само је однос између уздужне осовине и ширине чела клина измјењен у корист дужине. И обрада ашелских оруђа је нешто једноставнија, са мање амбиција да се истакне естетска страна облика, него што је то код шелских универзалних клинова.
И шелска и ашелска епоха у геолошко-палеонтолошкој подјели припадају другој глацијацији квартарног доба, названој Миндел, од-носно другом међуледеном добу, интерглацијацији Миндел – Рис Првом, од четири ледена периода квартарног доба, названом Гинц (Guntz) одговара културни инвентар Прешелске епохе, коме још увијек није дат у науци шири простор, јер су његови налази ретки, спорадични и самим тим недовољно нам познати.
Извор: Бранко Гавела, Археологија, Београд 1997, 10-12 стр