ПАЛЕОЛИТ (3) – СРЕДЊИ ПАЛЕОЛИТ

Мустеријска епоха (названа по мјесту Le Moustier, пећина у јужној Француској, у долини ријеке Везера, у оквиру Дордоње) припада дјелимично међуледеном добу Рис-Вирм (Riss-Würm), дjелимично првом интерглационалном периоду вирмског леденог доба. За разлику од шелске и ашелске епохе чије су културе откривене на рijетким локалитетима Старог свijета, култура мустијерске епохе је заступљена у многим земљама и на многим континентима, тако да се може рећи да је и човечанство тога доба било знатно бројније и распрострањеније, него што је било у ранијим епохама.
За културни инвентар мустијерске епохе карактеристична су два облика: краћи троугаони клин и пострушка са лучним сечивом. за разлику од оруђа претходних епоха мустијерска оруђа нису обрађена и окресана и ретуширана на целој површини, наго само на оном дијелу сјечива или шиљка који је служио непосредној употреби – врху и једном дијелу страна. Палеолитски човек је знао да облик и величину својих оруђа прилагоди лакшем руковању тако да су била релативно малих размера, величине и тежине. Док је клин имао универзалну намјену, пострушка је била искључиво једна врста алата којом се палеолитски човек служио при обради коже. И ова као и оруђа осталих, старијих и млађих палеолитских епоха, прављена су од најтврђег минерала, најчешће од силекса.

У мустијерској епохи први пут се обрађује у практичне сврхе и кост. У нашој земљи, у пећини Рисовачи код Аранђеловца, у којој смо, после открића првих трагова културе прачовјека у Србији, које смо извршили 1951. године у пећини под Јерининим брдом у селу Градцу код Крагујевца, открили смо као археолошки уникат, већи коштани бодеж. У овим пећинама Србије, са чијим истраживањима од 1951. до 1976. године почињу и прва теренска истраживања палеолита у нашим областима јужно од Саве и Дунава, открили смо и кремене шиљке у облику ловоровог листа, које је употребљавао палеолитски човек као врхове копаља у лову на степску фауну.

Палеоантрополошку карактеристику средњег палеолита представља раса неандерталског човека Homo Neanderthalensis. Своје име овај човјек је добио по долини Неандертал, код Диселдорфа, у СР Немачкој. Откриће његових фосила – калоте лобање извршено је 1856. године у пећини Фелдхофер.

Посебан значај за палеолитску антропологију и археологију има откриће фосила петнаестак индивидуа разног узраста и пола које је 1899. године извршио професор загребачког универзитета Карло Горјановић Крамбергер. Овим открићем више него иједним другим потврђена је теорија еволуције коју су оспоравали чек и извесни западни стручњаци, археолози и антрополози, геолошки оријентисани. Поред Крапине, Градца, Рисоваче Мустијерској епохи припада и читав низ палеолитских локалитета у нашој земљи, у Хрватској Виндија и Ветерница у Хрватском Загорју, у Словенији Беталов споднол и Овчја јама код Постојне и десетак пећина у словеначком красу, између Постојне и Трста.

 

Извор: Бранко Гавела, Археологија, Београд 1997, 12-14 стр