ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ У КРАЉЕВИНИ СХС ДО ЗАВОЂЕЊА ШЕСТОЈАНУАРСКЕ ДИКТАТУРЕ
Аутор: Драгана Рисовић
О политичком животу у Краљевини СХС и парламентаризму писано је много. Доба парламентаризма у Краљевини СХС у периоду од 1921. до 1929. године, суштински је било привидно доба парламентаризма и парламентарне демократије. Концентрација великог броја странака, од којих су најистакнутије биле Народна радикална странка, Демократска странка, Хрватска сељачка странка, Југословенска муслиманска организација и Комунистичка партија, довела је до великих сукоба који су резултирали распадом парламента. Политички живот је карактерисало мноштво странака које нису имале развијену социјалну структуру а са различитим националним, вјерским и културним разликама. Народна скупштина створена је по изору на либералну грађанску демократију. Уставно уређење Краљевине СХС било је парламентарна монархија док су посланике у Народној скупштини бирали бирачи а активно право гласа имали су сви мушкарци са 21 годином. У периоду парламентаризма Влада је састављана на двору а не у Народној скупштини и формирано је укупно 39 влада а чак 30 су формирали радикали. Од значаја је чињеница да је краљ Александар Карађорђевић био противник јаких странака и личности па сходно томе настојао је да их ослаби и онемогући. У циљу раслабљивања странка, стварао је јака упоришта међу страначким људством. Временом је долазило до тога да ни једна влада није испуњавала свој четворогодишњи мандат због ванредних избора и управо је то осликавало њену нестабилност и стање државе. Политички живот резултирао је стварањем блокова унутар странака из чега поново проистиче нестабилност, својеврсна прекретница и промјена политичког програма јер сви ти блокови били су кратког вијека.
Народна радикална странка била је хомогена странка, формирана јануара 1881. године и била је то прва политичка странка у Србији на чијем челу је био Никола Пашић. Програм радикала се заснивао на демократском преображају Србије и ослобођењу и уједињењу свих Срба. Народна радикална странка била је политичка парламентарна странка у супротности са осталим странкама. Радикали су били против свих странака које се не заснивају на политичким основама а противна онима које се заснивају на вјерским начелима. Поред тога, радикали су увидјели велики значај сељака, радили су на томе да их укључе у политичке активности и сходно томе су истицали да су они сељачка странка. Основна програмска начела Народне радикалне странке из 1920. године састојала су се у јединству државе са парламентом гдје главну ријеч има Влада и краљ, осим тога залагали су се за начело самоуправе у држави. Водећа и најистакнутија личност радикала био је Никола Пашић, оснивач и предсједник странке. Поред тога што је био предсједник странке, Пашић је био и народни посланик, затим и предсједник Народне скупштине и предсједник Владе. Сматран је зачетником демократије у Србији и Југославији, особом која није улазила у политичке обрачуне.
Демократска странка основана је почетком 1919. године у Сарајеву, језгро странке чинило је више страначких група међу којима је најважнија била Српско-хрватска коалиција са Светозаром Прибићевићем на челу а друга из редова Самосталне радикалне странке Љубомира Давидовића. Структура ДС била је сачињена од српске интелигенције и културне елите и у основи је била хетерогена. Демократска странка је истицала начело демократије и југословенске зајединице и једина је његовала дух југословенства. ДС је била синоним за модерну политичку странку југословенске оријентације, у којој је био наглашен централизам и унитаризам као и једина странка која је највише пажње поклањала културним и просвјетним питањима. Демократе су инсистирале да настава у школама буде државна, да школовање буде финансирано из државног буџета и одређено у складу са заједничком државом. Сматрали су да је просветитељство најбољи темељ државе па сходно томе концепт демократа је имао за циљ да модернизује државу. Став демократа био је да странка представља главног носиоца државних идеја. Поред тога, демократе су сматрале унитаризам подлогом за централизам државе с тим да унитаризам није само идеолошки правац него и политички програм помоћу којег странке обезбијеђују власт. Водеће личности Демократске странке биле су Љубомир Давидовић и Светозар Прибићевић. Давидовић је првобитно био радикал да би се 1912. године одвојио од Пашића и формирао Самосталну радикалну странку а Прибићевић је остао упамћен као вођа Српске самосталне странке у Хрватској, оснивач Српско-хрватске коалиције. Важио је за личност која је била одана краљу Александру али пред 1928. годину њихови односи се мијењају тако да је Прибићевић био интерниран након завођења личног режима краља Александра. Остао је упамћен као превртљив и непоуздан политичар, потпуна супротност Давидовићу.
Хрватска републиканска странка је мијењала неколико назива, првобитно је била Хрватска пучка сељачка странка у периоду од 1904. до 1920. године, од 1920. прелази у ХРСС да би 1925. године преименована у Хрватску сељачку странку
Хрватска републиканска сељачка странка била је највећа и најутицајнија странка у Хрватској чији је вођа био Стјепан Радић. Идеолози ХРСС сматрали су да модерна културна политика мора бити заснована на народној традицији за сваки народ посебно и критички су се односили према државним школама истичући како оне својом универзалношћу гуше дух хрватске културе. ХРСС је интерпретирала отпор хрватске буржоазије према централистичко-унитаристичком режима и израсла у национални покрет за ревизију Видовданског устава.
Југословенска муслиманска организација основана је фебруара 1919. године у Сарајеву, предвођена бившим беговима на челу са Мехмедом Спахом.
ЈМО изражавала је интересе богатих муслимана, залагала се за аутономију Босне и Херцеговине, док су у политици ипак водили недослиједну политику компромиса и погодили се са српском владајућом класом Залагали су се за укидање кметских односа али и заштиту велепосједника и на тај начин били заштитници богатих муслимана. Политичка начела ЈМО састојала су се од демократије, уставности, правде, слободе, једнакости и толеранције. Прихватили су становиште народног и државног јединства у облику мохархистичне државе под династијом Карађорђевић. ЈМО била је кратког вијека јер завођењем шестојануарске диктатуре бива укинута. Тиме њена политичка активност као таква престаје.
Комунистичка партија основана је 1919. године у Београду. Брзо по формирању странка је почела активно учествовати у политичком животу, па тако на изборима 1920. године остварује значајне успјехе. Комунистички кандидати су добили већину у Београду, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву. Изборни резултати су показали утицај КПЈ и револуционарно расположење радничке класе. Влада се није мирила са јачином КПЈ због чега их суспендује. На то комунисти одговорили су протестима и захтјевима да се повуку одлуке о суспензији. Поновне успјехе КПЈ остварила је на изборима за Уставотворну скупштину 1920. године освојивши 59 посланичких мандата чиме је постала трећа партија по снази. Снага и моћ КПЈ довела је до тога да Влада објави 30. децембра 1920. године Обзнану гдје забрањује комунистички рад, затвара организацију синдиката, политичког листа, хапси и прогони чланове.
КПЈ као забрањена наставила је тајну дјелатност у иностранству као секција Коминтерне али без већег политичког значаја. И даље је остала на нишану режима јер су комунисти тежили измјени постојећег државног система. Од других партија разликовала се по југословенској распрострањености, организацији, идеологији и раду чланова.
Крај парламентаризма обиљежио је атентат у Народној скупштини извршен 20. јуна 1928. године када је Пуниша Рачић, народни посланик и радикал, упуцао групу посланика Хрватске сељачке странке са Стјепаном Радићем на челу. Након овога услиједило је завођење личног режима краља Александра. Лични речим краља Александра заведен је 6. јануара 1929. године чиме је забрањен рад странака, националних амблема, распуштена је Народна скупштина а за новог предсједника Владе постављен је Петар Живковић. У прогласу краљ је објавио да заводи режим због народа како не би постојали посредници између њих и краља.
Октроисаним уставом из 1931. године краљевина постаје уставна и насљедна монархија, краљева личност остаје неприкосновена а Скупштина постаје дводомна и састављена од Народне скупштине и Сената, а посебним 106. Чланом овог Устава краљ може у ванредним околностима дјеловати мимо устава. Шестојануарском диктатуром забрањен је рад странкама, неке од њих имале су могућност дјеловања захваљујући Октроисаном уставу али њихова моћ постала је минорна.
ЛИТЕРАТУРА:
Душан Т. Батаковић, Нова историја српског народа, Београд 2000.
Б. Петрановић, Историја Југославије 1918-1988, I-III, Прва књгиа, Краљевина Југославија 1914-1941, Београд 1988.
Б. Глигоријевић, Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1970.
Љ. Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1914-1941, Београд 1997.
П. Морача, Д. Биланџић и С. Стојановић, Историја савеза комуниста Југославије, Београд 1977.
ИЗВОРИ:
„Грађанске странке и криза парламентаризма“ у Б. Петрановић, М. Зечевић: Југославија 1918-1988. Тематска збирка докумената
Ђорђе Станковић, „Никола Пашић и парламентаризам у Србији и Југославији 1921-1926“, Историја 20. века XIV бр.2, Београд 1996.
Мира Радојевић, „Демократска странка и југословенска идеја“, Историја 20. века, година XIII бр.2, Београд 1995.