ПЕТАР КАРАЂОРЂЕВИЋ У ФРАНЦУСКОЈ
“У Швајцарској је Петар остао до 1862., па те године пређе у Француску и ступи у колеж Сен-Барб (Sainte Barbe), који се налази у Латинском Кварту Париза; према Пантеону, и који је основан још 1430. године. Када је свршио колеж, ступно је у војну школу Сен-Сир (Saint-Cyr), која је основана 1802. године и давала спрему за официре разног рода оружја, а нарочито за коњицу и пешадију. Када је 1846. године свршио ову и изишао као потпоручник, ступио је у вишу војну школу у Мецу, коју је довршио 1867. године.
Петар Карађорђевић дошао је у Француску за владе другога царства, баш када су слава и моћ Наполеона III били на врхунцу. Ма да је у то време устав проглашавао личну слободу у Француској, полиција је, ипак, пазила на све незадовољнике и одмах би их затварала, чим би и најмање што посумњала. Влада је имала у рукама пуну власт и била је прави господар у земљи. Министри и окруж ни начелници управљали су у земљи како су хтели. Над њима није било никаквог надзора. Скупштина је истина, постојала; али, она је бирана под руковођењем полиције. Штампа је, такође, била под полицијским рукама. Опомене, забране и обуставе пљуштале су као киша. А у сенци Наполеонове тираније цветала је корупција сваке врсте, која је гурала Француску у понор. Свему овоме придошли су ратни неуспеси у мексиканскоме рату, који силно расхлади присталице Наполеона III. Међутим, слободоумни Французи и у земљи и ван земље створили су ону сјајну опозицију Наполеону П под предвођењем старога ветерана борца Виктора Ига, којом се тражило за све народе у Европи опште право гласа, слобода штампе, слобода збора и договора и слобода удруживања. Испред снажне опозиције Наполеон III морале да попушта читавим низом уступака, давши најпосле Француској прави парламенат, сличан оном у Енглеској, и одговорно Министарство.
Борба Француза за слободу штампе, за слободу кретања, слободу избора и парламентарну владавину, затим борба италијанског и немачког народа за ослобођење и уједињење свога народа, силно су утицали на младу душу Петра Карађорђевића, који је поникао у народу што своје ослобођење од Турака сам извојева. Осим тога, на кнеза Петра је силно утицао онај слободоумни дух, који је захватио и Русију, Немачку, Француску, а чији је центар био у Швајцарској. Поврх свега тога, на младога кнеза утицао је силно и омладински покрет у Војводини и рад Српске Уједињене Омладине која је свечано основана 1866. године у Новоме Саду. Он је потпуно усвојио програм Српске Уједињене Омладине, убеђен да “без слободе не може бити напретка нашем народу”. И баш због тога тежећи да се на основу истине, а уз припомоћ науке, утврди и унапреди народност српска”, он је узео и превео на српски дело О слободи, од чувенога енглескога економиста и филозофа Џона Стуарта Мила, додавши му и свој предговор. Из тога предговора наводимо само ово место, као значајно за мишљење младога кнеза и Србина родољуба:
„Слобода отвара народу очи, да упозна своје мане и да их лечи, слобода му даје прилике да позна своје врлине, ме да их развија и залаже у радњу, којом челичи своју снагу, унапређује своје умно и физичко благостање, да собом и у сарадњи са осталим народима примиче цело чове- чанство цели која му је Богом намењена …..
„Све оно чиме се дичи и поноси данашња образованост, а посебице, да речемо, све оно што је утврдило веру, облагородило обичаје, распро- стрло љубав и побратимство међу људима; што је унапредило и усавршило данашње науке; устостручило и изоштрило вештине и занате; разгранало трговину и светски обрт; једном речи: све оно што је подигло човеково достојанство, окрепило снагу народа – све је то плод човекове слободе, народне слободе!”
Пошто је Француска кнезу Петру дала више и стручно образовање, пошто је у њој научио да свесно воли слободу, то је он ову земљу заволео као другу отаџбину. И ту своју искрену љубав према својој другој отаџбини и делом је показао. Дошао је дипломатски сукоб између Пруске и Француске. Из тога сукоба позната је она Бизмаркова фалсификована депеша, због које је дошло до рата између Француске и Немачке. “Петар Кара” мислио је да му је дужност да се за искрено и срдачно гостопримство, којим га је сусрела Француска, онда када се сматрао изгнаником из своје отаџбине, одужи као храбри син својој матери. И као Петар Кара ступио је у службу под француску тробојку, ступио је у инострану легију која ј улазила у састав XV француског корпуса. Он је у почетку био под командом Мартена Пагиера. У истој команди био је и његов сестрић Никола Николајевић, који је погинуо у бици код Орлеана. И Петра Карађорђевић одликовао се у борбама код Орлеана, а у борби код Вилерсексела у страшној бици од 9. јануара 1871. године, стекао је и ордене легије части. Ево како Француз приповеда о томе:
“Французи, под вођством Бурбакијевим, имало су опасну мисију да деблокирају Белфор, који је нападала армија ђенерала Вердена.
“Борба је имала да буде тешка, то се одмах видело. Непријатељ је имао господареће положаје. Французима није остајало ништа до морална снага, која ће им помоћи, ваљда да одјуре Прусе из села које је служило као веза са Монбелијаром.
„Црн од барута, сав подеран, са грудима без престанка окренутим куршумима, које презире, поручни Кара одликовао се мимо остале. Он је за навек добио право на благдарност Француске. Он је поново учинио отмени, а прости гест стародревних јунака. Заслужио је одмах добио она крст витеза Легије Части, који никад више неће са прсију скинути.
“Без застоја, помамна и смртоносна, борба се настављала; Француска је платила најгрозније муке; али, ударала је непрестано, неуморно.
“Вечито у првоме реду, Карађорђевић се тукао као јунак. Често се његова жилава силуета опажала на предстражама. Тек ту, на бојноме пољу, где се истинско братство рађа, познао је он оне који ће се после четрдесет и три године борити уз раме са војницима, најхрабријим међу храбрима, којима ће он имати част да командује у истој борби за цивилизацију, у истом духу пожртвовања, против истих варвара.
„Међутим, звезда надежде трнула је лагано над армијама Наполеона Ш, које су биле недовољно спремне за борбу, али, ипак, без престанка, јуриле за победом што је измицала.
„Петар Карађорђевић био је заробљен; али, за кратко време. Брзо је успео да завара пажњу својих чувара. Он је сам приповедао како се лепо користио вечном грамжљивошћу Немаца, да спасе себи живот. Када су га заробили, Немци хтедоше да му скину појас, мислећи да су тамо метци, а кад се из њега просу злато, јер је у њему било две хиљаде франака, то се Немци бацише на злато да га покупе, а на заробље ника заборавише, и он побегне. Промакао је и кроз шибочни ланац. Али, да би повратио слободу, морао је да покуша препливати Лоару, која је, оне ледене зиме, носила непрекидне низове великих санти. Млади српски официр није оклевао. Препливао је реку. Вратио се и поново заузео своје старо место у чети, као да је акт који је извршио био најбољи доказ верности што га је могао поднети Француској, рањеној и сломљеној.
Немци му никада нису хтели опростити ову сарадњу са Французима против њих, а нарочито Бизмарк. Једном се, тако пише Француски Петар сретне у царском двору у Бечу са Бизмарком. И том приликом поведе се разговор и о томе да ли ће се кад моћи вратити династија Карађорђевића на ски престо. На то ће кнез Бизмарк одлучно рећи: “То се неће десити, бар донде докле будем ја канцеларом Немачке. Ја нисам заборавио да је он био у служби Француске”. ”
Извор: Краљ Петар од рођења до смрти, Београд 1924, Народно дело, уредио П.М. Петровић, 9-12.