ПОРОДИЦА У СТАРОМ РИМУ
„Латинска реч familia не означава породицу у природном и биолошком смислу.Означава заправо кућанство, дакле, све оне који живе у кући (родитељи, деца, ослобођеници, робови…). Pater familias управља свим члановима фамилије чији је domus приватни храм. Он је тај ко пред породичним олтаром приноси жртве за Lar familiaris, духове предака и Пенате. Он је предак, газда и његов најстарији син ће га наследити на том положају тек после његове смрти, ма колико био стар.Он дели правду, чак и ако његов ожењен син одлучи да живи другде са својом женом и децом. Ова familia је презименом везана за један gens, врсту рода, проширене заједнице; међутим, данас се чини да архаични Рим не треба доживљавати само као заједницу gentes и њихових patres. Правници инсистирају на чињеници да је „Отац породице“ (било би боље рећи газда) имао ту титулу све док је имао власт у кући, чак и када није имао деце. На исти начин његова супруга је mater familias.
Међутим, статус жене је сасвим другачији. У римском друштву важан је само мушкарац, јер он има снагу да обавља тешке послове у пољу и да брани своју отаџбину. Жена постоји само преко њега: она је нечија кћерка, супруга или мајка неког грађанина. Њен отац или муж су њени господари. Ако јој отац умре док није удата, прелази под власт брата.Венчањем власт оца прелази на мужа. Ипак, то не значи да је потцењена или затворена у женске одаје као у Грчкој. Муж јој често даје кључеве куће, и она управља; командује батаљоном слушкиња, а једино што ради јесте отмени старински посао : преде вуну. Слободно излази (уз прописну пратњу!) и ако потиче из племићке породице, више ће је поштовати од грађанина скромног порекла. Мада нема право да учествује у политичком животу, уме на њега да утиче, било вршећи притисак на мужа, било исказујући јавно своје мишљење уз остале матроне, као што су то жене учиниле тражећи укидање закона Опија, у време Катона Старијег.
У браку нема места за љубав, бар не до доба Царства. Верена као шестогодишња или седмогодишња девојчица, удата у дванаестој или тринаестој години, жена је често улог у споразуму који из интереса склапају две фамилије. Њен задатак јесте да обезбеди наследника (дакле, сина) свом мужу, да би се наставило презиме и наследио иметак. Али, с освајањем и променом обичаја, постепено се и жена еманципује. Томе много доприноси промена брачног устројства: удата sine manu, жена остаје везана за свог оца (мужу је „позајмљена“), који одређује једног благајника да брине о њеном иметку. Она је, дакле, власница свог иметка и уме да га користи да би стекла независност, водила рачуна о својој лепоти и интелектуално се уздизала. Одмах по окончању Републике, жени се диве, желе је, а она уместо строгих, античких врлина (pudicitia) радије користи шармантна оруђа завођења. У доба Августа су све чешћи разводи (он и доноси неколико закона о обичајима). Почев од 2. века после Хр. обичаји и морал се мењају. Пошто је упознала потчињеност, затим одређену независност, жена заједницу почиње да осећа уравнотеженијом и равноправнијом, и са мужем доживљава и сентименталну везу. Мушкарац, лишен у доба Царства своје грађанске моћи,и у кући има мању власт, док је жена стекла и очувала већу слободу.“
Извор: Жан Ноел Робер, Стари Рим, Clio 2009, 226-227.