ПОЧЕЦИ ВЕНЕЦИЈЕ И РАСТ МОЋИ
“Према својим географским одликама, према генези и најстаријем развоју током историје, као и различитим утицајима које је трпела током својих почетака, Венеција је један издвојен град. Данас, још увек, цела њена околина, у лагуни која је окружује, представља низ умрлих градова који су јој историјски претходили, који су на известан начин припремили и објашњавају њену потоњу моћ. Управо према овим малим Венецијама, које су најавиле велику Венецију, али нису имале ни прилику ни срећу да процветају, требало би сада усмерити пажњу. Њихова давна прошлост, чији неколики аспекти и даље остају зачуђујуће живи, бацају светло на причу о граду Светог Марка: то је, унстину, природан и нужан увод.
Венецијанска лагуна
Уколико погледамо карту северне Италије, један географски феномен пара очи. Читавом североисточном обалом Јадрана, од Реноз до Изонца, од Равене до Аквилеје, простире се једна мочварна низија, непрекидно мењана под утицајем воде. Велики водени токови који долазе са Алпа ту се полако и тромо спуштају ка мору, испуњени муљем и седиментима које су покупили током својих дугих путовања; од тог талога формирају наносе пре свог сједињавања са Јадраном, и на тај начин, у тој низини, земља се непрекидно шири науштрб мора. Дуги наноси песка, такозвана лида, простиру се пред обалом, испрекидани местимице ушћима река. Иза ових приобалних појасева, налазе се велике долине плитке воде, лагуне, које су истачкале један архипелаг острваца. Пре самог копна, на ивици са обалом, развила се једна полуводена долина: то је венецијанско низоземље. Два пута током дана, зависно од тога да ли се ниво Јадрана подиже или спушта (познато је да је ово море, за разлику од остатка Медитерана, море са приметном амплитудом), изглед ове области се мења. Током плиме, свеје покривено морем, осим неколико острваца која се уздижу као куле; на површини лагуне, извирују само потпорни стубови, који окружују плићак и обележавају пловидбене канале. Током осеке, напротив, тај простор представља долину зелених алги избраздану вијугавим каналима; појављују се низије, у којима се огледају базенчићи стајаће воде; уздижу се острва, много чвршћа, само местимично прекривена током. То је један несвакидашњи пејзаж, у коме је све посебно, и земља и небо, и клима и атмосфера. Светлост се игра и блешти над језерцима узбурканим ветром. Замућене и оловне водене површине наизменично се смењују са бледим пешчарама без одсјаја. На треперавој и блештавој површини, мењају се боје и стапају се у непрекидном кругу. Видно поље се и само мења: без јасних контура, без линија прекида; трепераве мрље испод живописних боја. На основу овога, Иполит Тен је могао помислити да тај непрекидни призор пред очима, тај влажни ваздух, та гасовита испарења уздигнута над воденим површинама, та игра светлости у једној посебној атмосфери, нису били без утицаја на природу венецијанске уметности.
У сваком случају, између речних наноса и непрекидне опсаде мора, земља се мењала из века у век. Градови, који су некада били на обали, нашли су се, захваљујући непрекидном раду река, прилично далеко у унутрашњости копна, а напредовање континента на таласима било би још веће да чињеница што обала лагано и непрекидно тоне није донекле умањила тај ефекат. Међутим, и Равена и Аквилеја постале су континентални градови, а венецијанска лагуна била би потпуно преплављена да Венецијанци нису вештачки преусмерили токове Бренте и Бачиљонеа ка југу, а Силе ка северу. Поред тога, Јадран гута и односи земљу. И на тај начин, целом дужином обале створена је двострука регија: у суседству копна, узбуркана мочварна низија: то је мртва лагуна; а ка мору, једно велико језеро, са раштрканим острацима, повезано са Јадраном, оживљено струјама и копненим ветровима: то је такозвана жива лагуна. И управо на том месту, на острвцима унутар живе лагуне, иза заштитне линије лида, ту је настала Венеција.
………..
Оснивање Венеције
Док су постепено нестајале све ове мале Венеције, први почеци гра- да Светог Марка полако су градили праву Венецију. Супарништва која су сукобила различите градове лагуне, у жестоким споровима око превласти, дуге и горке борбе у којима су се сучелиле Хераклијана и Језоло, омогућиле су Венецији да се њима окористи, примајући изгнанике који су тражили заклон или у Маламоку или у Ријалту. Почев од 774. године, на групи острва која је она окупила било је довољно људи да се један бискуп, издвојивши се из дијецезе Маламоко, установи у Оливолу за острва која су припадала Ријалту. Мало касније, 812. године, дуждева резиденција, која се првобитно налазила у Хераклијани, а потом у Маламоку, пребачена је у Ријалто јер је био мање изложен нападима са копна и франачкој претњи. И, сасвим природно, главне аристократске породице тих градова, оне које су се касније дичиле тиме да представљају најстарије патриције Венеције, груписале су се око те нове престонице, политичког центра лагуне, напуштајући острва на којима су живеле. Овом почетном ширењу дужд Ђустинијано Партечијако (Partecipazio), градећи око 828. године за потребе чувања реликвија Светог Марка прву цркву посвећену овом јеванђелисти, додао је верски престиж, удвајајући политичку привлачност. Све више, из читавог венецијанског архипелага, сви који су били иоле значајни учврстили су се у Венецији. Почев од средине IX века, она је била политички центар регије; педесет година касније, Градо, који се са њом спорно око духовне превласти, почео је да опада; сто година касније, Торчело, њен трговачки супарник, угасно се. И преко њих, Венеција је, сасвим полако, утрла пут својој славној судбини.
Изградња млетачке славе (од VI до XI века)
Уколико покушавамо да анализирамо елементе венецијанске славе и моћи, да испитамо узроке који су одредили њено економско благостање, политичку опредељеност и особеностњене цивилизације, намеће се једна чињеница коју морамо знати већ на почетку: то је значај пеле коју је Република Светог Марка током свих векова своје историје одржавала са Истоком. У првим данима свог постојања, и током дугих година, Венеција је била подређена Византији: поданик царева почев од ѴІ све до средине IX века, она је била њихов вазал, а потом је постала њихов савезник и на крају наследник. Те блиске и непрекидне везе оставиле су посебан траг у најстаријој историји Венеције, током читавог периода од њених почетака до XI века, током ког су ударени темељи будуће славе и моћи Републике.
Прве политичке институције
Управо су из Византије у Венецију стигле најстарије институције и први нацрти њеног устава. Венеција је у VI веку била једна провинција византијске Италије под врховном влашћу равенског егзарха, који је управља градовима лагуне, као и свим градовима Егзархата, преко зва ничника који су носили титулу трибуна: они су бирани из редова локалне аристократије, које је вероватно бирао народ, а у сваком случају потврђивао цар. Тим трибунима је, почев од краја VII века, надређен био један дукс кога је испрва именовала царска власт; али од када се Италија побунила против Византије, позиција дукса је постала изборна и њега су бирали трибуни и припадници клера тамошњих градова. Након неколико покушаја да се томе успротиви византијска власт је коначно прихватила нови режим, који се коначно устално 742. године.
Мало је вероватно да је дуке потоњи дужд, био припадник локалног становништва, што ће се уобичајити тек касније; највероватније је реч о анахронизму када га венецијанска хроника од самог почетка представља као готово самосталног владара. Иако је постао изборни, дукс Венеције није остао ништа мање поданик и човек византијског цара, дубокопонизни дукс Венеције”, како је уосталом и гласила његова интитулација. Па чак и када је средином IX века овај сужањски однос мало ослабио, византијски утицај је упорно одолевао, очит у титули коју је носно владар Млетачке републике, затим у церемонијалу који га је окруживао, и у самом начину на који је владао. Дуждева одећа је подсећала на одежду равенских егзарха и константинопољских царева; у црквама су се молили за дужда према византијским формулама; у случају смрти, примењивани су фунерарни ритуали према византијској етике цији. Такође, дужд је са поносом прихватао и носно византијске дворске титуле: у ІХ веку, у Х и касније, венецијански дуждеви су својој интитулацији додавали царске титуле ипата, протоспатара, патрикија или проедра. Са радошћу су слали своје синове на пут у Константинопољ, склапајући брачне везе са царским породицама. Из свега тога је њихова политика извлачила добит, али и задовољавала таштину у престижу који им је стизао из удаљене Византије дуждеви су проналазили један елемент моћи, силе и дуготрајности у односу на људе којима су владали.
Веома рано су дуксеви Венеције тежили да своју моћ учине наследном; да би олакшали пренос власти, они су придруживали својој власти синове још за живота и на тај начин су оснивали праве династије. Од 811. до 887. године, седам припадника породице Партечијако је готово без прекида заузимало највишу магистратуру; од 932. до 976. она је припадала породици Кандијано, а од 976. до 1032. породици Орсеоло Несумњиво се ова еволуција ка монархији није одиграла без отпора. Дуксеви су морали да се боре против непријатељства љубоморие локалне аристократије, и против зловоље бискуп Града. Најранија историја Венеције је испуњена, исто као и византијска, заверама против владара, побунама и унутрашњим превратима. Из свих тих тешкоћа дуксеви су изашли као победници, посебно захваљујући подршци коју су добијали од грчких царева, 2 њихових заштитника. И откад је 812. године дукс коначно установно своју резиденцију у Ријалту, када је почела да расте снага престонице, привлачећи знамените породице из других градова, стављајући на тај начин аристократију под непосредан утицај владара, од тада његова моћ није престајала да расте.
Према слици византијског цара, њиховог заштитника и модела, млетачки дуждеви из периода IX-XI века створили су својеврени монархијски ауторитет. Њихова изборност је веома брзо постала пука формалност. Након што су новог господара Млетачке републике поздрављали бурним акламацијама у скупштини, он је уз велику процесију праћен до Цркве Светог Марка. Тамо га је ђакон, главни свештеник цркве, уводно у звање дајући му скиптар и барјак са сликом Светог Марка; потом, у палати, дужд је примао заклетву верности од свог народа. Од тог тренутка, врховни поглавар Млетачке републике председавао је врховним судом (curia ducis), средиштем јавне и судске адми нистрације, и местом где је дужд окупљао представнике клера, аристократије и народа. Дужд је сазивао Народну скупштину, именовао чиновнике и судије, командовао војском, склапао уговоре, одлучивао о рату и миру, он је имао апсолутну власт да управља финансијама Републике, тако да се државна ризница (camera palatii) често мешала са приватном дуждевом ризницом (camera ducis). И над свештенством је имао апсолутну власт; имао је личну гарду, попут краља.”
Извор: Шарл Дил, Млетачка република Венеција, република патриција, Еволута Београд 2019, 15-23.