ПРВА И ДРУГА МАРОКАНСКА КРИЗА

Аутор: Малиша Миљанић

Питање Марока представљао је вероватно највећи конфликт интернационалног карактера са самог почетка ХХ века. Стога, пре прелаза на саму тему, покушаћу да објасним веома комплексну ситуацију у којој се Мароко у тој прилици налазио.

Крај је 1904. Кризни моменат царске Русије одлучила је да искористи немачка влада и одвоји је од Француске. Цар Вилхелм II започео је преговоре о савезу са Николајем II, а потписивање тог уговора значило би престанак француско- руског савеза, што би Немце довело у позицију да има одрешене руке за рат против Француске. Ти преговори нису довели до резултата, па је немачка влада предузела акцију против енглеско- француског споразума. Канцелар Билов, министар спољних послова, покушао је застрашити Французе да се одрекну сарадње са Енглеском, али није успео. Вилхелм је 31. марта 1905. посетио Тангер, мароканско пристаниште, те одржао запаљив говор о независности Марока. Вилхелм је истакао да Немачка претендује на иста права која већ имају друге силе. Билов је затражио међународну конференцију, коју је хтео да искористи за поништавање француско- енглеског уговора. У случају да Француска одбије овај захтев, нашла би се пред вратима рата са Немачком. Британска влада понудила је Француској своју војну помоћ. Рачунала је да ће јој рат пружити могућност да уништи немачку ратну морнарицу. Француски министар спољних послова Делкасе, био је спреман да прими немачка изазивања, али се председник републике није сложио. Премијер Рувије је затим започео преговоре о мароканском питању са Немачком. Пристао је на то да се питање Марока изнесе пред међународну конференцију. До састанка долази јула 1905. у финским фјордовима, где је Вилхелм наговорио Николаја да потпише уговор о савезу који је припреман годину дана. По повратку у Петроград, Николај је одустао од свеже потписаног уговора.
У Шпанији се 1906. састала међународна конференција која је требало да реши мароканско питање. То што је Француска пристала да се већ решено питање опет решава, била је само тренутна победа Немачке, коју су највише погодили резултати конференције. Енглеска, Русија, САД и Италија су стале уз Француску. Мароко је формално остао независан. Његове финансије стављене су под међународну контролу. Организација полиције поверена је Француској и Шпанији. Француској је тако отворена шанса ка додатној доминацији, а све под изговором завођења реда, што ће довитљиви Французи, наравно искористити. Борба око Марока легло је ратних опасности. Под плаштом идеје сузбијања наводних немира, у том моменту, разуме се, непостојећих, француске трупе су окупирале мароканску престоницу Фес. Држава постепено прелази у француске руке. Немци нису седели скрштених руку, већ су се, контра очекивања читавог света, својим ратним бродом 1. јула 1911. учврстили на обали Марока у заливу Агадир, који је био стратешки важна лука. Немачка је од Француске тражила цео француски Конго да би испловила из Агадира. Французи то без размишљања одбијају. Опасност рата отклоњена је захваљујући вештој енглеској дипломатској интервенцији. Лојд Џорџ је 21. јула 1911. изјавио да Енглези по питању Марока неће презати од рата са Немачком. То је натерало Вилхелма да своје претензије значајно смири. У јесен 1911. потписан је споразум по ком је Немачка признала протекторат над Мароком. Француска је у надокнаду за то уступила део Конга. Немачки империјалисти сматрају да су драстично оштећени.

Тангерска (Прва мароканска) криза

Криза око колонијалног статуса Марока избила је због горе поменуте посете цара Вилхелма Тангеру 1905. године. Цар је изнео опаске у корист независности Марока, што је био изазов француском утицају у Мароку, који је, узгред, потврдила Британија и Шпанија током 1904. Ово Немачка види као ударац њеним интересима, затраживши паневропску конференцију. Вилхелмов говор окренуо је француску јавност против Немачке. Француски министар спољних послова Делкасе заузео је изазивајући став. Криза достиже врхунац када је Делкасеа сменио Ровије. Француска се, преокупирана унутрашњим проблемима, сложила око конференције којом би се криза решила.
Конференција је сазвана у Алгесирашу и трајала је од 16. јануара до 7. априла 1906. Од 13 држава које су учествовале на конференцији, уз Немачку је једино стала Аустро- Угарска. Француска наилази на подршку Британије, Русије, Италије, Шпаније и САД. Немци на крају прихватају споразум потписан 31. маја 1906. по ком Француска уводи унутрашње промене у Мароку, али задржава контролу над кључним подручјима. Иако је ова конференција привремено решила кризу, ускоро ће немачко незадовољство наставити да куља, што доводи до друге кризе, и међународних односа на ивици мача.

СМС Пантер, брод који је у лето 1911. упловио у Агадир.

Агадирска (Друга мароканска) криза
Друга мароканска криза, позната и као „Пантеров скок“, десила се 1911. као последица систематског економског искоришћавања Марока. Те године су се локална племена побунила против Француза и султана. Французи су одговорили војном интервенцијом. На то су Немци узвратили, пославши своју топовњачу СМС Пантер у луку Агадир, затраживши од Француза да предају Мароко. Криза је решена Фесовским миром, који је потписан 30. марта 1912. Тадашњи султан Абделхафид под притиском се одрекао суверенитета над Мароком, чиме ова држава постаје француски протекторат. Заузврат, Француска Нрмачкој уступа пограничне делове Конга.