Аутор: Јован Петровић

Војне беседе заузимају посебно место у реторици. Бранислав Нушић, српски књижевник, новинар и дипломата, у свом делу ,,Војно беседништво”, које се сматра првим уџбеником реторике у Србији, дели их на свечане, пригодне и ратничке. Код свечаних, каже он, карактеристично је то да се припремају унапред, да је план беседе прецизно уоквирен и да није препоручљиво да у њихову интерпретацију беседник убацује спонтаност и импровизацију која би нарушила њен оквир. Пригодне војне беседе допуштају већу дозу спонтаности и импровизације у односу на свечане. Ово се лако може разумети ако би смо упоредили поздравну беседу комаданта постројене војске пред својим владаром приликом прославе државног празника и посмртну беседу погинулим војницима пред њихово сахрањивање. У првој емоције се каналишу да не би беседа у једном тако званичном и свечаном чину звучала незграпно док се у другој емоције попуштају да би се боље изразила емпатија према страдалима и њиховим ближњима.

Ратничке војне беседе су у том смислу најслободније односно спонтаност и импровизација немају великог ограничења. Изазивање снажне емоције је главни циљ па поштовање правила реторичких вештина овде има секундарну улогу. Снажна емоција је кључна ствар када комадант жели да подигне морал војника, изазове ратничко расположење, подстакне на пожртвовање и предочи значај ратничке славе. Уколико сам комадант притом поседује реторичку вештину ефикасност беседе ће бити већа.

Важно је још споменути и то да код све три врсте војничких беседа се мора одржати одређен ниво достојанствености, чак и онда када се уноси већа доза емоција у беседу. Ништа мање важно је и то да беседник треба да препозна и осети значај околности које захтевају беседу. То се најбоље може постићи тако што ће војни беседник покушати да уђе у умове и душе оних који ће га слушати односно да заједно са њима проживи драматичност догађаја који захтева беседу. Код свечаних беседа важно је да беседник има осећај патриотизма, верности држави и њеним институцијама и свест да је и он сам као припадник војне хијерархије део њих. Пригодне и ратничке војне беседе поред овога наведеног траже и да беседник своју свест прошири чињеницом да је он у исто време део шире друштвене заједнице која се може назвати народ или нација и да између њих и државе и њених институција нема јаза и незаобилазних оквира.

Овај теоријски приступ ка разумевању војног беседништва може бити јаснији ако би му се придодао практични и живи пример. Овде ћемо навести два таква примера поређана хронолошки.

,,Жив се Немцима предати нећу”

Први пример везан је за догађаје у Априлском рату 1941. године. Овај рат, који је трајао од 6-17. априла 1941. године, представља заправо агресију снага Тројног пакта на Краљевину Југославију и покушај оружаних снага ове државе да ту агресију заустави. Иако је југословенска војска на многим деловима фронта показала велику срчаност и борбеност које су изродиле бројна јуначка дела њених припадника, испоставиће се да су неповољан положај одбране где је Југославија са скоро свих страна била окружена непријатељским земљама, непропорционалан однос снага у корист агресора као и нејединственост и располућеност унутар југословенске војске по стратешким и националним питањима које ће опет довести до одређених лоших процена, дезертерства и издајства били кључни да снаге Тројног пакта релативно брзо заузму целокупну територију Краљевине Југославије и да на крилима тога изврше окупацију и окупационе поделу између чланица и савезница пакта. Државних врх је био принуђен да у току рата емигрира а да војска потпише капитулацију 17. априла 1941. године.

Још док је рат трајао формирала се, након уласка немачких трупа, у Загребу 10. априла 1941. године квинслишка Независна Држава Хрватска. Главну улогу у њеном формирању имали су чланови усташког покрета а ширу подршку оваквом чину дали су и југословенски официри хрватског порекла и они прохрватски оријентисани. Легализацију свему овоме дао је потпредседник југословенске владе Влатко Мачек када је у име своје Хрватске Сељачке Странке, која је имала највећи број присталица међу хрватским народом, позвао Хрвате да буду лојални новим властима и да чак узму учешће у разоружавању југословенске војске.

Дан након формирања НДХ, пуковник Драгољуб Михаиловић је у насељу Брчко постао начелник штаба Друге армије југословенске војске. Тог 11. априла 1941. године наредио је да се сруши мост на Сави ради отежавања и онемогућавања даљег продора непријатељске војске.

Након консолидовања снага, које сада добијају назив Брзи одред, добио је наређење да стави под контролу пут који је водио од Добоја преко Дервенте до Босанског Брода. Након овога успео је да 14. априла 1941. године угуши једну проусташку побуну у Дервенти док су истовремено снаге под његовом командом пружале отпор непријатељу на простору Босанског Брода и реке Саве. Док су овде трајале борбе, у непријатељске руке пали су Сарајево, главно штабно место Друге Армије, и Бања Лука. Зато већ 15. априла 1941. године непријатељске снаге продиру до Добоја из правца Теслића. У том моменту се око 70 000 припадника југословенске војске нашло на широј добојској територији. На путу између Добоја и Теслића, у близини места Шеварлије тог истог 15. априла долази до сукоба са непријатељским снагама међу којима главну ударну снагу чини немачка оклопна јединица. Ова јединица је била најзаслужнија за то да пуковник Михаиловић нареди повлачење у дубину планине Озрен.

Након неколико застоја у озренским селима, где извршена конслолидација и опоравак преполовљених снага, пуковник Михаиловић и Брзи одред стижу у насеље Петрово 20. априла 1941. године, у чијој близини се налази средњевековни српски манастир Светог Николе. Тај дан је падала прослава хришћанског празника Васкрса па се празнично усхићење међу локалним Србима мешало са неизвесношћу ратног стања. Исти дан су се у Петрову затекла и два наредника из коњичких јединица Краљеве Гарде који су били на путу ка кућама у Травнику након што су разоружани 15. априла 1941. године код Љига. Са собом су донели плакате који су обавештавали о капитулацији. Међу припадницима Брзог одреда јавило се комешање мисли и емоција. Остали су ван домашаја непријатеља и имали су и даље могућности и снаге да му пруже отпор али је мотивација за тако нешто после негативних вести почела да опада па се јавља и могућност да се врате кућама и прихвате реално стање. Ове различите сценарије је у својој глави разматра и сам пуковник Михаиловић. Ипак он као официр и ветеран Првог светског рата зна да оваквих ситуација је било и раније. Он сам је прелазио, у повлачењу српске војске, преко сурових планина Албаније у јесен и зиму 1915/1916. године када је тадашња Краљевина Србија била у сличној ситуацији. Знао је да су после тога државни врх и војска успели да се консолидују и да уз помоћ савезника се боре и изборе за повратак у Србију. Како је слободољубивост превагнула пуковник Михаиловић је окупио своје снаге и затим одржао следећу беседу, овде наведену у скраћеној верзији:

,, Jунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат… Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима… Малена Србија водила је Први и Други балкански рат а затим и Први светски рат. Из ових ратова она је изишла као победница. Својим савезницима показала је пуну верност, а српски хероизам задивио је цео свет и показао свету како се гине и мре за слободу. Ми ћемо се и овога пута борити за нашу слободу, за бољу и срећнију Југославију.”

Овом беседом најављено је стварање Југословенске Војске у Отаџбини, дела војске који није признао капитулацију. Ратну заставу 41. пешадијског пука Друге Армије ова војска ће од Петрова пренети до 11. маја 1941. године на средокраћу између Сувобора и Маљена познату као Равна гора. Успут ће извршити и прве диверзија и нападе на немачке војне колоне.

,,Ваше место је на Озрену”

Други пример одиграо се педесет и једну годину касније на истом простору на ком се те 1941. године кретао пуковник Михаиловић. Те 1992. године ратни пламен на простору бивше СФРЈ, који се јуна 1991. године запалио у Словенији, проширио се на простор Босне и Херцеговине. Пре БиХ захватио је и Хрватску.

Српске снаге су најпре као кључни делови Југословенске Народне Армије покушали да спрече словеначку и хрватску сецесију. У овом подухвату у значајној мери су користили позиције Републике Српске Крајине, аутономне области у Хрватској формиране 19. децембра 1991. године која је остала лојална југословенској власти у Београду. Инспирисани поменутим чином Срба у Хрватској, босанскохерцеговачки Срби су 9. јануара 1992. године прогласили Републику Српску која исто тако као и РСК постаје сигурни простор за ЈНА. Када је 3. марта 1992. године БиХ, без сагласности Срба, прогласила независност створили су се услови за рат и на њеном подручју.

Од марта до 4. маја 1992. године ЈНА је била активна у борби са сецесионистичким снагама. Међу официрима који су у том периоду се прославили по успешним борбама био је и пуковник Славко Лисица. Он је 7. априла 1992. године ослободио Купрес од хрватских снага а затим до 10. априла 1992. године победама око оближњих насеља Горњи и Доњи Малован потврдио победу. До краја априла 1992. године ангажован је у борбама око Гламоча и Грахова где је утврђивао фронт према територијама под контролом удружених хрватских и босанских сецесиониста. У међувремену долази до потпуног међународног признања БиХ као независне државе и ЈНА се до 19. маја 1992. године повукла ка Савезној Републици Југославији, састављеној од Србије и Црне Горе. Пуковник Лисица је од 12. маја 1992. године официр Војске Републике Српске, формиране од српских кадрова ЈНА који нису хтели да напусте БиХ.

Већ 24. јуна ВРС је покренула операцију ,,Коридор 92”. Циљ операције је било поновно спајање источних делова РС са њеним територијама уз Дрину тако што ће се ослободити простор који су им отеле војне снаге Хрватске и босанских муслимана у Посавини и долини реке Босне. Ослобођењем Модриче 28. јуна 1992. године територије су поново спојене а затим се прешло на проширење коридора. Велики допринос овоме даје пуковник Лисица који 4. јула 1992. године ослобађа Дервенту, претходно заузевши насеље Плехан које је било познато као бастион усташке идеологије и за време Другог светског рата а и у овом рату.

Затим су уследиле тешке борбе за последњи део заузете територије РС- области Босанског Брода. Отежавајућа околност за ВРС је била та што су хрватске снаге на овом простору имале артиљеријску и логистичку подршку из Хрватске преко Саве. Август и септембар 1992. године прошли су у тешким борбама али је 27. септембра 1992. године покренута јача офанзива која ће довести до предуслова да 4. октобра 1992. године  пуковник Лисица нареди коначни напад на Босански Брод који ће 6. октобра 1992. године бити ослобођен. Овим је завршена операција ,,Коридор 92”.

Времена за пуковников предах није било јер већ у новембру 1992. године он постаје комадант Оперативне групе ,,Добој” са задатком да од ње формира Трећи Крајишки корпус ВРС. У то време област над којом је ова борбена група имала надлежност била је угрожена на простору јужних падина планине Озрен. Ова планина је била најистуренији део према муслиманским положајима на овом делу фронта. Својим положајем имала је значајну улогу у заштити Добоја, који је опет због свог положаја на ушћима Усоре и Спрече у Босну, био јужна капија за улаз на тек ослобођени део Посавине. Ово су  приметиле хрватско-бошњачке снаге па су 12. јула 1992. године покушале да заузму Добој. Озренска област је постала и прибежиште за српске избеглице из Зенице, Завидовића, Маглаја и других околних градова у којима су снаге босанских муслимана оствариле доминацију.

Поједина српска села која су била најистуренија на фронту, попут Бистрице и Љесковице, нису добила одговарајућу подршку у чувању својих положаја и услед тога су доживели пад борбеног морала. Ово је последично довело до повлачења војних снага са положаја а за војском убрзо креће и народ. Већ су увелико били зашли на Озрен када је пуковнику Лисици, који је тада боравио у Теслићу, јављено да су ове избеглице већ увелико формирале километарску колону  и да ова слика почиње негативно да утиче на морал осталог српског становништва на Озрену. Помињало се како народ жели да оде што даље од Озрена и Републике Српске.

Тада пуковник Лисица наређује да га хеликоптером пребаце у Петрово, односно да слете недалеко од манастира Светог Николе. Одавде је џипом кренуо ка избегличкој колони и када се сусрео са њом затражио је да им се обрати. Као неко ко је већ добро био упознат са муком и страдањем народа од Книнске Крајине преко Купреса и Посавине али и као неко ко је до тада војнички поразио све оне који су ту муку народу изазвали одлучио је да покуша да им врати наду и вољу да остану. Након што се попео на импровизовану гомилу цигли и камења обратио се народу следећим речима, које се овде преносе у скраћеној верзији:

,,Сматрам да треба да постоји јединствена политичка, војна и црквена власт. Српски народ је у једном у од најтежих периода у својој историји, скоро цео свет се уротио против нас. Ако не будемо обједињени у одбрани наше земље и ако будемо мислили да ће нам бити боље негде на другом месту нећемо као народ далеко стићи. Усташе, зелене беретке и други српски непријатељи гониће нас до бугарске границе. Ваше место није ни у Београду, ни у Новом Саду нити било где друго, ваше место је на Озрену, где су ваше родне куће и гробови ваших предака. Ето ја нисам са Озрена као ви јер сам дошао са Козаре али се осећам као да сам са Озрена. Српска земља је јединствена и треба да је осећамо као своју где год се налазили. Понављам опет, навалила је велика сила на нас али ми Срби нисмо народ који треба да стави главу на пањ тек тако већ треба да се бранимо са свим што имамо- ножем, пушком, топом, тенком, авионом. Када победимо и разоружамо непријатеља онда ћемо у миру градити своју земљу а до тада је морамо бранити и сачувати”

Након овога народ се охрабрио и одлучио да остане на Озрену и да брани јужну капију посавског Коридора који је био главна веза РСК, РС и СРЈ. Чак је и једна лекарка, пореклом Хрватица а удата за локалног Србина, чувши ове речи преко радија и телевизије одлучила да одложи свој одлазак на специјализацију у иностранство и да остане са својим мужем као лекар на услузи народу. Сам пуковник Лисица је одатле отишао у манастир Светог Николе где је затим водио разговоре са игуманом са циљем да чвршће повеже цркву са влашћу и са војском у заједничкој борби за опстанак на том простору.

Текст је писан на основу следећег материјала:

,,Комадант по потреби” Славко Лисица

,,Са Дражом од Брчког до Равне горе” Мирослав Станковић

,, Дража-смрт дужа од живота” Перо Симић

,,Војно беседништво” Карина Авајган

,,Прича о озренским бригадама” документарни филм РТРС