ПРОРОЧИШТЕ У ДЕЛФИМА

ДЕЛФИ – најважније пророчиште у старом свету, средиште култа бога сунца Аполона. По симболичној митској причи, он је одатле потиснуо хтонско божанство Геју, устреливши њеног чувара, змијолико чудовиште Питона. Делфи се налазе на јужној падини планине Парнаса, изнад Коринтског залива, а комплекс, поред Аполоновог храма, обухвата више других грађевина. Истичу се тзв. „ризнице” свих значајних грчких полиса, позориште и стадион на којем су се одржавале Питијске игре. Вјеровало се да је то мјесто у дословном смислу средиште земље; у Делфима се налазио нарочити свети камен, познат као омпхалос, који је обележавао „пупак свијета”.

Аполоновом храму из 4. вијека прије н. е., чији остаци данас стоје, на истом месту су претходила два друга Аполонова светилишта: на грађевини су се налазили натписи Познај самога себе и Ничег сувише. У Делфима су се пророчанства добијала преко свештеница Питија, које би у божанском заносу (подстакнуте жвакањем ловоровог лишћа, а можда и удисањем опојних испарења из зе- мље) изговарале неповезане речи; свештеник је онда на основу тога формулисао стихован одговор и саопштавао га молиоцу. За савет нису питали само појединци о личним већ и државе о јавним стварима, тако да су Делфи природно имали знатан политички утицај и, уосталом, велику финансијску моћ.

Пророчанства су често била двосмислена, али се зна и за примјере изванредно тачних предвиђања, што је морало бити засновано на одличној обавештености и политичкој далековидости. Значај Делфа био је нарочито велики у доба колонизације (8 – 6 век прије н. е.), кад се од њих тражило мишљење о свему што се тицало будућег насеља (почевши од мјеста насеобине до устава и државног уређења). Уопште говорећи, делфијски свештеници су у вјерском и политичком смислу били конзервативно и проаристократски настројени. Зна се да су били против отпора Персијанцима, у пелопонеском рату су подржавали Спарту против Атине, а у каснијим обрачунима Филипа Македонског против Грка.

Делфе су поштовали и у римско доба, премда се њихов значај постепено смањивао. Диктатор Сула је био један од ријетких који су се усудили да посегну за тамошњим благом. Нерон је у Рим пренео 500 кипова из Делфа, а Хадријан и Јулијан Апостата покушали су да Делфима врате стару славу. Опадање је, међутим, било неизбежно не само због пораста скепсе у вриједност пророчанства уопште (Плутарх се чешће бавио тим питањем) и због наступања хришћанске вере, већ и зато што је астрологија потискивала раније профетске начине. Светилиште је коначно, у име хришћанства, године 390. затворио Теодосије, а шест година касније су га опљачкали и разорили Готи под Алариком. Озбиљна археолошка ископавања почели су тек француски археолози 1880, кад је са локалитета измештено село Кастри.

Извор: Владета Јанковић, “Именик класичне старине”, Београд 2019, 82-83 стр