РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ

ГРУЈИЋ Радослав (29. јуни 1878, Земун – 25. мај 1955, Хвар). У родном мјесту завршио је (1895) основну школу и реалку, а богословију (1899) у Карловцима. Исте године рукоположен је за свештеника и постављен за парохијског помоћника при храму Свете тројице у Земуну, где је старјешина био учени прота Димитрије Руварац. Као млад свештеник наставља своје усавршавање: 1900. полаже професорско-катихетски, а 1901. стручно-парохијски испит. За професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару постављен је 1904, где је остао до 1914. У овом граду почео је да прикупља грађу и остала сведочанства о прошлости Срба широм Славоније и Угарске. Упоредо је студирао и завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. На истом факултету одбранио је докторску дисертацију (1919).

Снагом воље и великом упорношћу за седам година завршио је, поред редовне професорске дужности у гимназији, два факултета, објавио 69 радова, међу којима се посебно истиче његова Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обељежја (1909). Ово дјело Г. је написао у рекордном времену као одговор државном тужиоцу на оптужницу против педесет тројице Срба на „велеиздајничком процесу“. Када је почео Први светски рат, затворен је септембра 1914. као „велеиздајник“. Наредне године пуштен је и интерниран у кућни притвор, а потом премештен у Госпић. Послије две године, враћен је у Бјеловар. По завршетку рата прелази у Београд (1919), где је најпре био професор у Другој гимназији, а потом професор богословије „Свети Сава“. На том положају затекао га је (1920) избор за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. У овом граду Г. је провео најплодније године свог научног рада. Један је од најагилнијих прегалаца у оснивању факултета у Скопљу и био је декан овог факултета у два наврата (1930-1933. и 1935-1937). Оснивач је Скопског научног друштва чији је председник био од 1921. до повратка у Београд 1937. Године 1925. покреће и уређује Гласник Скопског научног друштва који се сврстава међу најбоље часописе између два рата. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. Покретач је и Зборника за историју Јужне Србије и суседних земаља. На позив Српске цркве долази у Београд (1937) за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету Београдског универзитета. Упоредо ради на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. За дописног члана САНУ изабран је 1939. Биран је за редовног члана Матице српске, хрватске и словеначке као и за почасног члана Студентског историјског друштва у Београду. Био је стални сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

Током Другог светског рата Г. је ангажован у акцији збрињавања српских избјеглица из ратних подручја и спашавања српских светиња. Као представник Српске православне цркве 1942. преноси мошти српских светитеља: кнеза Лазара, цара Уроша и кнеза Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира у београдску Саборну цркву. Непосредно по завршетку рата (1945- 1946) ради на идентификацији и враћању у Бео- град црквено-уметничких и других историјских предмета који су током рата опљачкани из срп- ских цркава и манастира на подручју НДХ и пренијети у Загреб.

Поратни период је изузетно тежак за протојереја др Р. Грујића: Суд части Универзитета у Београду 3. априла 1945. казнио је Г. „удаљењем са Универзитета”, а одлуком Народног одбора Рејона I од септембра 1945. године избрисан је са списка и лишен српске националне части“. Послијератне године провео је у Музеју Српске цркве и Патријаршијској библиотеци радећи и даље на историјској прошлости Српске цркве и српског народа. Умро је у 77. години живота и сахрањен је 1. јуна 1955. године на Новом гробљу у Београду. Опијело је обавио патријарх Викентије са 12 свештеника и два ђакона уз присуство десет епископа. У организацији Музеја Српске православне цркве земни остаци Р. Грујића и његове супруге Милице пренети су 11. новембра 1992. године у манастир Гргетег.

Током дугогодишњег научноистраживачког рада Г. је објавио око 270 радова (не рачунајући чланке у Народној енциклопедији), углавном из прошлости Српске православне цркве. Његова историјска истраживања усмјерена су у два правца: Карловачка митрополија, односно живот и дјеловање Српске цркве на простору преко Саве и Дунава, међу којима треба истаћи дјела: Како се поступало са срӣским молбама на двору ћесара аустријског последње године живоша патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941). Г. је истраживао и црквени живот на просторима Пећке патријаршије: Средњовековно српско парохијско свештенство (1922); Пећки патријарси и карловачки митрополити у ХѴІІІ веку (1931). Значајна су његова истраживања из области развоја школства код Срба на простору Карловачке митрополије, као и проблем уније. Његова монографија манастира Ораховице (1939) била је примјер савременог обрађивања историјско-уметничке цјелине. Његова археолошка истраживања манастира Светих Арханђела код Призрена и постигнути резултати представљају пионирски рад те врсте код Срба. Најкраће речено: Р. Грујић није само сведок, него и учесник многих догађаја који су омеђили српску историју и културу уопште.

БИБЛИОГРАФИЈА: Љ. Никић, Библиогра- фија радова Др Радослава М. Грујића, Зборник МСДН 12 (1956) 109–124; Иста библиографија уз: Д. Кашић, Др Радослав М. Грујић, Богословље 24 (39), 1 и 2 (1980) 47-71; Библиографија Радослава Грујића, Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу (приредио С. Милеуснић), Београд 1993, 313–334; BLZ 8, br. 5941-5972; 11, br. 4189-4286; СБ 4, бр. 18037–18114.

ЛИТЕРАТУРА: С. Душанић, Прошојереј- -ставрофор Др Радослав Грујић, професор универзитета у пензији, Гласник, службени лист СПЦ 36–6 (1955) 104–107; B. Saria, Radoslav M. Grujić (1878–1955), Südost-Forschungen 16 (1957) 449-450; С. Радојчић, Успомени Радослава М. Гру- јића, Зборник МС 5 (1969) I–VIII; Азбучник Срӣ- ске православне цркве йо Радославу Грујићу (С. Милеуснић, Поговор), Београд 1993, 335-344; НЕ 1, 528-529 (Н. Радојчић); ЕЈ 3, 630 (Lj. Durković- Jakšić); ИЧ 6 (1956) 259-261 (некролог); Бого- словље 24 (39), (1980) 47-48.

С. Милеуснић

Извор: Извор: Енциклопедија српске историграфије, Београд 1997, 336-337 стр