РЕНЕ ДЕКАРТ

Рене Декарт (1596 – 1650) је био француски математичар, физичар и филозоф који је поставио темељ француске културе. Роден је 31. марта 1596. године у Ла Еју у Француској. Био је члан имућне грађанске породице која је дала неколико учених људи. Отац му је био адвокат и судија, па није имао много времена за породицу. Мајка му је умрла годину дана после његовог рођења, па је њега, брата и сестру подизала бака у Ла Еју. 1604. године уписао је Језуитску школу са непуних осам година у којој је провео још осам година свог живота учећи логику, математику и традиционалну Аристотелову филозофију. Тада је схватио колико он, у ствари, мало зна, а једини предмет којим је био задовољан била је математика.

По завршетку школе преселио се у Париз, а непосредно затим је уписао Универзитет у Пуатијеу. Дипломиравши права 1616. године, пријавио се у војну школу у Бредау. 1618. године отисао је у Холандију где је почео је да учи математику и механику код холандског научника Исака Бекмана. После непуне двије године проведене у Холандији, 1619 године се прикључио баварској војсци.

У периоду од 1620. до 1628. године Декарт је путовао по Европи, боравећи у Чешкој (1620), Мађарској (1621), Њемачкој, Холандији и Француској (1622 и 1623). У Паризу је 1623. године упознао Мерсена, који му је био врло значајна веза са светом науке. Из Париза је отпутовао у Италију, где је неко вријеме боравио у Венецији, да би се поново 1625. године вратио у Француску. Пошто се уморио од силних путовања, одлучио је да свој живот проведе у Холандији, у којој је боравио следећих 20 година. Француску је посјећивао још два пута (1644. године по објављивању свог дела „Медитације“ и 1647. године) и ту упозао Паскала са којим се препирао око постојања вакуума. Године 1649. двадесеттрогодишња шведска краљица Кристина позвала је Декарта да дође у Стокхолм што је он прихватио, јер је желио да својим савјетима утиче на владарку тада врло моћне земље. Послије само неколико мјесеци проведених на хладној северној клими, иако се краљица добро бринула о њему, Декарт је 11. фебруара 1650. године умро од запаљења плућа, у педесетчетвртој години живота.

 

Најпознатија дела

Непосредно после настањења у Холандији, почео је да ради на свом првом дјелу под називом „Свијет“, које је било из области физике. При завршетку овог рада 1633, године до њега је стигла вијест да је Галилео осуђен на кућни затвор од стране цркве, тако да је он мудро одлучио да не ризикује објављивајући свој рад, који је изашао у јавност непосредно након његове смрти.

Најпознатије дело „Расправа о Методи“ објавио је 1637. године, уз које је објавио три апендикса: „Диоптрија“, „Метеори“и чувени спис „Геометрија“. „Расправа о Методи“ је објављена у Лајдену 1637. године и говорила је о томе који је, по Декартовом мишљењу, бољи начин стицања знања од оног који је описан у Аристотеловој логици. Вјеровао је да једино математика представља сигурно знање, па је зато тврдио да све мора бити засновано на њој. „Диоптрија“ је дјело о оптици, а „Метеори“ о метеорологији и значајно је по томе што је то први покушај да се са научне стране приђе проучавању временских прилика. Послије објављивања овог дјела, метеорологија је почела да се развија као наука. У Декартовом најзначајнијем дјелу „Геометрија“, он представља аналитичку геометрију као метод помоћу којег се геометријске фигуре представљају преко алгебарских једначина. Тиме је он био први међу математичарима који је довео у везу алгебру са геометријом. Увео је координатни систем и тиме поставио темељ данашњој аналитичкој геометрији.

„Покушао сам у Диоптрији и Метеорима да покажем да је мој метод бољи од традиционалног, а у Геометрији сам то и демонстрирао“, рекао је Декарт својим пријатељима.

Ништа мање значајна Декартова дјела су „Медитације“ и „Принципи Филозофије“. Дјело „Медитације“ је објављено 1641. године и састоји се из шест медитација: О стварима у које можда сумњамо, О природи и човјековом интелекту, О Богу (да Он постоји), О истини и грешкама, О природи материје, О постојању материје и стварној разлици између тијела и душе човјека. Најобимније и најобухватније Декартово дело „Принципи Филозофије“, које је објављено 1644. године у Амстердаму, састоји се из четири дјела у којима Декарт покушава да читавом универзуму припише матаматичку основу. Дефинише филозофију као дрво чији је коријен метафизика, а стабло физика из које се даље гранају појединачне науке. Физику даље класификује на механику, медицину и етику. У дјелу користи многе теорије које је узео „здраво за готово“, тј. претпоставља да важе само на основу свог вјеровања да су истините. Због тога је дјело наишло на велике критике учених људи тог времена, међу којима је био и Декартов пријатељ, теолог и метафизичар, Хенри Мур. Упркос критикама његова теорија Вртлога, која каже да је универзум испуњен материјом која се помоћу неког првобитног кретања претворила у систем вртлога и таква држи све звијезде, планете, комете и остала небеска тијела на својим путањама, је била водећа теорија у Француској чак скоро сто година након што је Њутн доказао да је такав динамички систем немогућ.

Од осталих Декартових дела треба поменути и “Расправу о музици” из 1618. и “О страстима душе”из 1649. године.

 

Извор: https://jevta94.wordpress.com/rene-dekart-biografija/